U srijedu, 03. jula, u dramskom programu 28. Festivala otpočinje ciklus predstavljanja stvaralaštva Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Osnovano 1861. godine, Srpsko narodno pozorište je jedno od najstarijih na ovim podnebljima. Pored Drame, pozorište ima i Operu i Balet, tako da je ideja da se predstave produkcije iz svakog segmenta.
Na sceni iza osnovne škole „S.M.Ljubiša“ sa početkom u 22 časa prve večeri ovog ciklusa biće održan veliki događaj za Budvu, izvođenje opere, Rosinijevog „Seviljskog berberina“ u režiji Ivana Klemenca i pod dirigentskim vođstvom Aleksandra Kojića.
Libreto za „Seviljski berberin“ je pisao Čezare Sterbini, prema istoimenoj komediji de Bomaršea.
U Vodiču kroz operu Đ. L. Tomazija se navodi: „Sadržaj Seviljskog berberina uzet je iz jednog od dva briljantna komada francuskog pozorišnog pisca Bomaršea, od kojih oba imaju iste glavne likove: Figara, Almavivu, Rozinu, itd. Drugi od tih komada bio je već ranije komponovao Mocart (Figarova ženidba). Rosini je svog Seviljskog berberina udaljio od političkog konteksta, te je, pre svega, išao na komiku likova i situacija – a u tome je bio nenadmašan. Rosini od početka predstavlja Figara u blistavom svetlu, izvodeći ga na scenu s kavatinom „Largo al factotum“, jedinstvenim komadom u istoriji opere, bilo po ritmičkoj snazi i boji (orkestar tu ima veoma važnu ulogu), bilo po složenosti strukture koja se temelji na bar šest različitih tema, čiji nastupi i ponovni nastupi se ne drže nikakvih tradicionalnih šema. To je jedan svestrani lik, spreman da reaguje u svakoj situaciji, da se savija kako vetar duva, i uvek pun nezaustavljive životne radosti. Nema sumnje da već ovako predstavljen Figaro se prepoznaje kao glavni lik. I takav će ostati sve do kraja: berberin, apotekar, posrednik, sve i svja u gradu. Iako je po rangu ispod grofa ili don Bartola, to je samo na papiru. U praksi, on je na svačijem nivou, jer on je duša radnje i pokretač one vrtoglave radosti koja dominira čitavom operom. U finalnom tercetu, u kojem Lindoro otkriva da je on grof, a Rozina mu pada u zagrljaj, ljubavni posrednik izražava zadovoljstvo zbog uspešnog ishoda, komično oponašajući zaljubljeno gugutanje dvoje mladih: njegova igra natkriljuje njihovu ljubav. Novina Figarovog lika u odnosu na tradicionalni zaplet, odgovara Rosinijevom odnosu prema tradicionalnoj komičnoj operi: kao što Figaro prekvalifikuje stare likove, tako i Rosini vraća komičnoj operi njen istorijski uspeh. Snaga velike komedije potakla je kompozitora da u funkciji složene radnje svaki lik obdari ogromnom živošću i bogatstvom, i u funkciji celokupne radnje. Gotovo svaki takt u Berberinu je dvostrani izum koji definiše zajedno lik i situaciju, i ima vrednost kako intonacije reči tako i muzike. Likovi u Berberinu su zaista pravi likovi iz velike komedije, a ne neki lakrdijaši. Utoliko je upečatljivije njihovo prepuštanje slobodnoj radosti ritma, u kojoj komično ima ulogu vrhunskog lirskog uzleta. Bodler je to zvao „apsolutna komika“, koja se razlikuje od „izražajne komike“ (koja se temelji na ironiji i satiri, tj. na kritici poroka), a Rosini je shvata kao vitalističku poruku, kao potvrdu dionizijskog kulta. To je uvek osnovni razlog njegovih komičnih opera, ali ni jedna nije dostigla nivo Berberina, jer ni u jednoj komični zanos toliko ne nadvisuje likove. I to je bila jedna najava novog veka i morala je da ostane među njegovim mitovima. Zato nije nikakvo čudo kad kod Hegela, protivnika XVIII veka, pročitamo što je napisao 1824: „Drugi put sam slušao Rosinijevog Berberina. Moram da kažem da mi se ukus jako pokvario, jer mi je taj Figaro mnogo draži od onog Mocartovog.“
Libreto je preveo Velimir Živojinović Masuka, dirigent je ALEKSANDAR KOJIĆ, reditelj IVAN KLEMENC, kostimograf MIRJANA STOJANOVIĆ-MAURIČ, scenograf DALIBOR TOBDžIĆ.
Uloge: Grof Almaviva SAŠA ŠTULIĆ / BRANISLAV CVIJIĆ, Bartolo, doktor medicine NEBOJŠA BABIĆ, Rozina DANIJELA JOVANOVIĆ / JELENA KONČAR, Figaro, berberin VASA STAJKIĆ, Bazilio, učitelj muzike GORAN KRNETA / IVAN DAJIĆ, Berta VERICA PEJIĆ, Fjorelo, Oficir ŽELjKO R. ANDRIĆ, Ambrođo, Notar VLADIMIR STOJKOVIĆ, ORKESTAR I HOR OPERE SNP-a.
IVAN KLEMENC rođen je u Novom Sadu, živi u Zemunu. Diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Ognjenke Miličević. Za proteklih 35 godina rada, bavio se pozorišnom, filmskom i televizijskom umetnošću iz raznih uglova. Pantomimu izvodio na svim bitnijim scenama Jugoslavije i desetak zemalja Evrope. Nagrađivan. U pozorištu, sem glumom (reditelji: Mijač, Unkovski, Mađeli, Žigon, V. Ognjenović, Dorić…), 29 puta je potpisao režiju (Beograd, Zrenjanin, Tuzla, Kragujevac, Novi Sad…), a kao saradnik za scenski pokret ostvario 360 premijera! Takođe nagrađivan. Od filma „Okupacija u 26 slika“ igrao u još 28 filmova. Na televiziji, u dramskoj, muzičkoj, a pogotovo dečijoj redakciji, kao glumac ili saradnik za pokret ostvario oko 500 emisija. Predavao na svim dramskim akademijama u zemlji, a bio gostujući profesor na akademijama u Budimpešti, Pertu i Sidneju. Redovni je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, predaje scenski pokret, mačevanje i komediju del arte. Radio 16 godina sa gluvonemom decom predstave koje su nagrađivane i granica naše zemlje. Bio je 15 godina selektor za pantomimu Međunarodnog festivala monodrame i pantomime, a umetnički je direktor letnjeg festivala „Gardoš“ u Zemunu, od njegovog osnivanja (11 godina). U Operi Srpskog narodnog pozorišta sarađivao sa rediteljima: Slobodanom Unkovskim, Gordanom Kamenarević i Vojom Soldatovićem (opera Viva la mama). Opera Seviljski berberin je njegova prva operska režija.
ALEKSANDAR KOJIĆ rođen je u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalistiških studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: Beograd (prof. Uroš Lajovic), Beč (Wien) Universität fűr Musik und darstellende Kunst (prof. Mark Stringer), Majnc (Meinz) – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius), Utreht (Utrecht) – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole ”Isidor Bajić”. Ubrzo dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Pored standarnog operskog reprtoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je ivođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012. U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija). Operski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Toska, Boemi), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja). Za operu Pikova dama, Čajkovskog, nagrađen je Godišnjom nagradom SNP-a za 2012. godinu. Od avgusta 2012. je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.
