Pred prepunim gledalištem scene na Terasi između crkava, ansambl nacionalnog teatra predstavio se dramom „Samoubice“ Nikolaja Erdmana, u režiji Veljka Mićunovića, koji uz Žaninu Mirčevsku i Slobodana Obradovića potpsuje i adaptaciju teksta.
„Oportunizam, lični interes, politička travestija, medijski teror, ljudska glupost i nezajažljiva želja za senzacionalizmom… Svijet u kome danas živimo. Duhovit u pojedinim segmentima, kada se posmatra iz ugla apsurda, a suštinski veoma tragičan. I određen tržišnim vrijednostima. Bez mnogo nade za ljubav i empatiju. Postoje li pravila igre po kojima se funkcioniše u savremenom društvu? I šta je uopšte taj sistem koji toliko krivimo, protiv kojeg se borimo, a ne vidimo mu korijen? Je li amoralno postalo normalno? Postoje li moralna načela ili ih se pridržavaju samo oni koji su nesnađeni? Da li dobrota po pravilu mora biti žrtvovana? U čemu je naš grijeh?”
Dramaturg Slobodan Obradović je tokom rada na ovom tekstu, uzmeđu ostalog, zapisao: „U sumraku savremene civilizacije, gde nema nikakve privatnosti i gde sve gotovo po pravilu počiva na klimavim politikantskim uveravanjima da ćemo, evo, baš za koji čas, početi mnogo bolje da živimo – ideja o revoluciji iscrpljuje se u formuli: masa bez ubrzanja. Nalik današnjim novinskim naslovima zbog čije apsurdnosti imamo puno pravo da se pitamo da li su dva i dva još uvek četiri… U takvim društvenim okolnostima zatičemo Erdmanovog Semjona Semjonoviča, tužnog klovna, krivog bez krivice. On je odlučan ali se neprestano dvoumi. Izgubio je dostojanstvo ali se još uvek seća kako izgleda život koji je dostojan čoveka. Gladan je ali je sit svega. Na ivici je da shvati sistem u kome se humane ideje pretvaraju u floskule, u isforsiranu političku korektnost, u mnoštvo iskrivljenih ogledala, na kraju i u besmisao… Paradoks Samoubice ne nalazi se samo u tome što Erdmanov komad, uprkos svom neveselom naslovu, teoretičari drame olako žanrovski definišu kao „politički vodvilj“. Ne nalazi se ni u činjenici da naslov odgovara sudbini autora koji je po direktivi „sklonjen“ sa umetničke scene svog doba – uzalud su Stanislavski i Bulgakov pisali pisma Staljinu… Jedna šalozbiljna drama koja je do temelja uzdrmala rusku totalitarnu strukturu, ta slika pojedinca koji sopstvenim životom mora da garantuje da je ikada bio živ, u još jednom od paradoksa, pre svega dokazuje da dramski pisci imaju bizarnu ali krupnu prednost u odnosu na kolege iz pozorišne branše”.
Reditelj predstave je Veljko Mićunović, tekst su adaptirali Žanina Mirčevska, Veljko Mićunović i Slobodan Obradović, dramaturg je Slobodan Obradović, kostimografiju je uradila Jelena Stokuća, scenografiju i izbor muzike je uradio Veljko Mićunović, scenski pokret Nada Vukčević.
