Promovisan roman “Zabluda Svetog Sebastijana” autora Vladimira Tabaševića

U Narodnoj biblioteci Budve promovisan je roman autora Vladimira Tabaševića “Zabluda Svetog Sebastijana” koji je ovogodišnji laureat NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2018.godini. Na budvanskoj promociji je pored autora govorila prof.dr Slavica Perović, a moderatorka je bila Stanka Stanojević.

Istakavši da je roman Zabluda Svetog Sebastijana nadasve roman o jeziku, prof. dr Slavica Perović je na promociji kazala: “Roman je i sjećanje na jezik u ratno doba dok dječak Dino odrasta u svim vrstama neregularnosti. Idejni fil rouge je žrtvovanje otjelotvoreno kroz Svetog Sebastijana s koje god strane njegovu žrtvu da sagledavamo. Metaforizovan, dat je kroz ježa, tako je, kažu, izgledao Sveti Sebastijan ukrašen mnogobrojnim strijelama od kojih je izdahnuo.” Malo gdje je u savremenoj literaturi, ističe Perović, gradivna materija jezika od koje je sačinjen roman tako vidljiv kao u tekstu Zabluda. A da čitalac ne bi bio doveden u zabludu, mora naučiti da čita: “Jedno podsjećanje bez učitavanja proporcije. Da nismo Pita Mondrijana naučili da čitamo u apstraktnom ključu, njegove slike, Kompozicija II, naročito (revolucionarno platno “Kompozicija II u crvenom, plavom i žutom”), bile bi neka crvena, plava i žuta polja zaključana u crnim rešetkama. Mali je to trud koji čitalac mora da uloži s obzirom na to da je on na drugom kraju teksta, bez kojeg je pitanje da li bi roman postojao, ili na drugom kraju batine, zavisi kako se čitalac prema tekstu u svojoj recepciji odnosi.

Kao svoj doživljaj romana Zabluda Svetog Sebastijana, Slavica Perović navodi: “Tema odrastanja kroz postupak sjećanja i naraciju koja odražava skokovitost i nepouzdanost samog sjećanja uz priču koju priča jedan zbunjeni, po definiciji nepouzdani pričalac, već je dovoljno za veoma uzbudljivo štivo. Po prirodi svoje sumanitosti njemu je logika vremenske ravni izvrnuta pa je “godina: devedesetmrtva, otprilike, ali i tačno”, a “rat, međutim, još uvek, nikada neće početi”. Ni prostorna ravan mu nije bolja: “Svaki vodopad presuši pre nego padne” i čitalac se onda pita o logici broja glava i češljeva , vezi između toga dvoga, i gdje se ona zaturila. I da nam Tabašević nije rekao da je pričalac lud, mahnit i proklet, znali bismo, sumanute su mu i vertikala i horizontala, sve je nekako plivajuće i plutajuće i naizgled nepovezano, sve je u tekstu i jeziku koji iznenađuje, plijeni i očarava.”
Moderatorka Stanka Stanojević je iznijela impresije o romanu: “Karakteristika stila ovog romana koji možemo nazvati i lirskim posebno njegov prvi dio, jeste upravo poetizovan jezik u kojem se često čuju aliteracije, koje ritmički organizuju rečenice koje teku kao rijeka, što na nivou značenja svakako ima dublje odbljeske poput onih ježeva koji su jedna metaforična konstanta djela, zatim pisanje po principu asocijacija i tok svijesti (kao njihanje ljuljaške) što podsjeća na književni nadrealizam posebno ako uzmemo u obzir tačku gledišta iza koje stoji katkad podvojenost i višestrukost, alter ego... kao da je tačka gledišta, taj jež ponovo, transponovan u likove, ali i njihov zajednički sadržitelj.” Nakon ovog uvoda nastavili smo razgovor sa autorom Vladimirom Tabaševićem.
1. Zanimljiva su kovanice „mrtvojezičje“ rata...u godinama „devedestmrtvim“. Čini se posve opravdano gledište da u jeziku sve počinje, a trebalo bi i da završava.... „Treba izmisliti jedan jezik, bez ogledala, jedan jezik prepun prozora, pa ako ispadnemo kroz njih, makar ćemo leteti, ali ne kao bombe, nego drugačije, padati zauvek, neki novi mi.“ Čini se da ni u jeziku, kao ni u stvarnosti još nije okončano započeto. Apropo jezika na kojem se toliko insistira u djelu - što bi se izgubilo u prevodu? (kako bi se dosljedno mogao prenijeti značenjski snop koji pokreću riječi poput: mašala, muštuluk, obaška...?)
• “Ja se ponekad šalim i kažem da je sad treba prevesti na klasičniji naš maternji jezik, pa ćemo onda da vidimo na strane. Da, pojavljuju se te reči kao neka vrsta fiksacije junakove na te pojmove kroz koje on domišlja iznova svoju prošlost, svoje iskustvo koje je minulo koje on ima u svesti tek s obzirom na reči. Jedna od ideja romana jeste ta da se sećanje bogati s obzirom na naše iskustvo ovladavanja novim pojmovima u jeziku. Roman je i posvećen nama, generaciji, koji smo učili taj maternji jezik za vreme rata često bez matere ježili se kako glasi posveta i s obzirom na tu ideju da se putem jezika i sećanje vlastito menja i na taj način ono je već plastično i moguće ga je modifikovati i s obzirom na učenje novih reči ovladavati novim pojmovima, mislim da je taj postupak prevođenja na neki strani jezik prilično težak. Ja se držim tu jedne Lakanove teze a Slavica je na početku pomenula ideju o konceptualnim metaforama rekavši da je u pitanju tu nesvesno odnosno kako je nesvesno strukturisano kao jezik (Lakanova teza) i u tom smislu je sam taj prevodilački izazov zapravo s jedne strane nemoguć, a s druge strane čar prevodilačkog izazova jeste da se nemoguće na neki način ipak pokuša prevesti i dočarati. I u vezi sa tim jezičkim poigravanjima koja nisu tek i naprosto jezička poigravanja, nego pokušaj da se kroz i putem jezika na neki način komunicira ovo što u svakodnevnom životu razumemo kao da je bio neki smisao nama… Naracija se odvija u jeziku i u bitnom smislu je određena čitalačkom recepcijom, njegovom sposobnošću da u tom jeziku dok čita domišlja i domaštava tekst koji čita i značenja naprosto nisu tu isporučena tako da ih čitalac uzme i koristi. A kad je reč o tome nesvesnom, onda ono što je važno je da čitalac čitajući roman najpre komunicira sa sobom …”


2. Sve je u ovom romanu relativizirano: i postojanje, pitanje Boga, što je Bog...“Na ovom svetu, đavo imitira boga, i bolji je nego bog što je na ovom svetu dobar“. Na jednom drugom mjestu se kaže (sve ovo je svojevrsni esej): „Jer postoje reči, misli o rečima i reči srca koje je nemoguće misliti i izreći drugačije osim životom. Možda je tu bog, pomisli.“ A malo kasnije ponovo se vraćamo ovoj temi: Prazan frižider, prozor je u onostrano – otvoriš ga i tamo vidiš svog Boga.“ Ima li spasenja za junake romana, za nas uopšte?
• “Nije to neka vrsta vulgarnog ili relativizma ili ateizma, tu prosto junak ispituje da li je moguće komunicirati ono što je pitanje nekih najintimnijih potreba, kao što su religijske potrebe i zapravo da li je to moguće komunicirati sa onim licima koja nam se najpre i prva nude da su ona koja su mandatirana da odgovore na ta pitanja kao što su sveštena lica. Pitanje religije u tom smislu je duboko intimna stvar i onog trenutka kada pokušavamo putem jezika taj intimni doživljaj religioznosti da komuniciramo sa onim ko nam se nameće, deluje kao da tu izmiče komunikacija u vezi sa tim stvarima i pitanjima egzistencijalno važnim koja se tiču nekih naših intimnih preokupacija, deluje kao da je nemoguće da se ostvari na način da mi imamo potpuni učinak; prosto svest, osećaj o tome da smo mi razmenili zapravo ono povodom čega smo se susreli i ono što smo hteli da komuniciramo kao što su ta velika religiozna pitanja. Dakle, to nije relativizacija koja je danas u skladu sa aktuelnim mnjenjem i popularnim trendovima da se sve relativizuje i da dovodimo u pitanje sve instance i da na taj način i ontološki i eshatološki koji god već na taj način da imamo jedno iskustvo samopotvrđivanja u aktuelnom neoliberalnom trenutku u društvu u kojem smo eto porazili i Boga i onostrano i ostao je samo taj frižider koji je naš Bog, odnosno ta pretnja “videćete svog Boga” , pa ako je taj frižider prazan onda ćemo ga zaista i videti… I ta vrsta svođenja koja je tipična za aktuelni trenutak svih velikih tema i pitanja i problema na tek egzistencijalno, kažem da nije naprosto relativizacija sama, odnosno to je pokušaj da se pokaže kako je o tim nekim stvarima jezik nekako nedovoljan kao sredstvo kao alatka kojim bi se te najintimnije preokupacije komunicirale.”
3. “Često sam o svom životu , dok ga živim, mislio kao o prepričavanju tog života“ – astralno i fizičko tijelo su u mimoilaženjima a ne u poklapanjima i takva pojavnost upućuje na somnabulnu; tako se doima i Karlo, glavni junak.
U priči o Sebastijanu, koja je podtekst ove priče, nameće se pitanje stvarnosti – da li Hristova ili anti- Hristova, žrtvena ili dželatna; A Sebastijan se kako stoji čitavog života mučio dilemom: „poštedeti drugoga žrtve ili drugog podtrekavati na žrtvu, u ime vere.“ Što je Karlova zabluda?
• “Jedna od važnih zabluda koje sam ja u nekom teorijskom radu i s druge strane u intimnom, ličnom iskustvu aktuelnog trenutka do koje sam došao jeste ta zabluda koju pričam, i to je jedna od tema romana, zabluda koju pričam sebi o sebi dok nešto radim. I to je ovo sada, dakle zašto je Sveti Sebastijan zanimljiv kao misaona i motivska figura koja se pojavljuje kroz čitav roman jeste ta njegova dvostruka uloga: on je s jedne strane progonio hrišćane kao vođa pretorijanske garde, a s druge strane je duboko u svom srcu, kako stoji u žitiju, negovao veru u hrišćanstvo što bi značilo da je tamo gde su se ovi kolebali u tome da li da ponesu žrtvu on njih ohrabrivao ako su okolnosti na to ukazivale. Znači da tamo gde je mogao on ih je pošteđivao žrtve i to je meni čitajući to žitije uvelo jednu vrstu dileme na racionalnom nivou, nisam znao da li je princip žrtve kao takav univerzalan ili prosto uvek zavisi od okolnosti, čak i kada su u pitanju figure svetaca, na neki način su opet u nekom smislu detronizovane… S jedne strane ih podstrekuje, s druge strane ih pošteđuje žrtve, to je jedna vrsta dileme koja je meni samom, odnosno povodom te i takve odluke, mi je bila nekako sporna, kontraintuitivna, nisam mogao da razumem šta je princip žrtve kao takav. Unutarnji narativ, dakle što su zablude - zablude su vrlo često zablude koji mi imamo: šta su sukobljene suprotstavljene strane pa tu zapravo sve vreme percepcija drugog, percepcija agensa zla i sa obe strane imamo tu ideju o tome da je drugi taj agens zla i svako ima svoje pravdoljubivo nastojanje. U tom smislu motiv pravde je vrlo često u funkciji toga da mi pričamo priču sebi o sebi o tome kako smo pravični dok u nekakvoj realnosti zapravo činimo zlo. I tu se oslanjam na tezu Simon Vejl koja kaže da je zlo senka dobra i naprosto zlo u ovom svetu ne postoji na taj način da prepoznamo da se nedvosmisleno i jasno pojavljuje pred nama kao zlo; zlo je zapravo vrlo često nešto što podseća na naš unutarnji, najdobrohotniji poriv… ako se roman bavi ratom prosto je nemoguće izbeći tu temu, i onda sam pokušao da markiram gde bi ono moglo da se krije, i sva ta pretvaranja – Sveti Sebastijan koji se pretvara da je Rimljanin dok je u stvari duboko u srcu hrišćanin… Uvek je ta razlika između priče o sebi koju sebi pričamo, a tu ne radim ništa novo, oslanjam se na neke Žižekove teze o tome kako istinski sebičan čovek danas živi. On je danas zaokupljen nekim velikim pitanjima: pravde, dobra, i tako ćemo ga nekad prepoznati. Ne kažem dakle da je svako humanističko nastojanje pogrešno ali ono na čemu bih prosto voleo da insistiram jeste razlika između tih nastojanja, postoje ta pravdoljubiva nastojanja koja izgledaju kao to a da i nama samima nekad nije jasno šta je motiv koji nas pokreće dok mi sebi pričamo priču o tome da smo hteli najbolje, da smo hteli da se zauzmemo, založimo, preveniramo i onda se to dalje kroz roman prelama na aktuelne odnose u politici, umetnosti, odnosno u tim raznim esnafima koji su svi organizovani upravo oko tih načela dobra, prevencije zla, politike sećanja odnosno kulture sećanja…”


4. Umjetnici i političari pričaju priče držeći „decu rata pokorene svojim sećanjem na ono što nisu proživeli“ – čini se da u tome leži sveopšta nesreća. Zar nema razlike između umjetnika i političara čija je apologija u priči o neproživljenom?
• “Nisu stvari naprosto takve da se stavi znak jednakosti, ali sve ono gde se u govoru služimo određenom vrstom agitacije, podstreka, propagandističkog nastojanja čemu je angažovana umetnost često sklona, i to je kod nas u Srbiji, u Beogradu, a verujem i da je to prosto tako i regionalno svojstveno da neko za sebe voli da veruje da se bavi umetnošću, da je angažovana u tom smislu da emancipuje recipijenta, ona ga podstrekuje da vidi oko sebe na drugi način stvari, da shvati da smo u kapital-odnosima itd. Recipijent pozorišne predstave dođe i sad po Brehtu glumac mu pokazuje da on glumi, odnosno nakon iskustva te predstave izlazi u stvarni, spoljni svet, vidi u nekakvoj svojoj realnosti. Ja sam se sa tom figurom poigravao, onda su mi u jednom trenutku osporili “napao si Brehta”. Ne, ja sam se prosto nadovezao na Brehta, odnosno na taj brehtijanski postupak a hteo sam da kritikujem tu vrstu zloupotrebe Brehta odnosno u tim nekim specifičnim kulturno-umetničkim krugovima esnafskog tipa, jer je Breht danas postao neka vrsta lozinke kojom se ljudi koji pripadaju toj feli naprosto prepoznaju u tim svojim ritualima i nema više ničeg brehtijanskog u tome.”
5. Roman ima za glavnu temu ratna zbivnja 90-ih, užasi se očitavaju u svojevrsnim kroki prikazima, slikama koje se smjenjuju, “ljudi brže ginu nego što živi ljudi brzo kopaju grobove za poginule“. „Jedna starica se uplaši da se ne probudi u novinama tek kao izveštaj“... mahom i današnja umjetnost „ovjerava“ balkansko postojanje samo buđenjem u novinama... Što bi nas probudilo? Naravno i junake ovog romanesknog svijeta? Koji mehanizam može pokrenuti kazaljke zaustavljene na ludilu građanskog rata?
• “Ta ideja zaključanosti u jednom vremenskom trenutku iz kojeg ne možemo da izađemo, u nekom analiziranju aktuelnog diskursa došao sam do toga da čini mi se da prosto postoji ideološka, idejna prinuda danas da se prosto sećamo. To je isto jedna od ideja romana, dakle da se ljudi drže u sećanju, kao da postoji interes da se ljudi drže u tom točku u nekoj vrsti zaključanosti u jednom vremenskom trenutku koji nikako da mine i paradoksalno, u tom i takvom sećanju se najčešće drže oni deprivilegovani ovog društva, oni su oni koji moraju da se sećaju, oni su oni koji paradoksalno zbog nedostatka aktuelne realizacije, mogućnost za aktuelnom realizacijom imaju ako ništa drugo neku vrstu nade da je možda moglo biti nekako drugačije, oni su onda možda mogli da drugačije investiraju u sebe, oni koji su obespravljeni, oni nemaju mogućnost da se realizuju u aktuelnom trenutku, ali oni onda paradoksalno imaju jednu vrstu nade da su možda mogli drugačije da odigraju u životu… I radikalno se stvari zaoštravaju kada se govori o ljudima koji su prošli kroz rat - upravo ta zaključanost u jednom istorijskom trenutku je ono što njih primorava, i to su te kontraintuitivne, gramatičke formulacije, da se nadaju da rat još uvek nikada neće početi. Dakle on je već minuo, završio se desio se, ali ta vrsta vakuuma u vremenskom smislu indukuje to da se ljudi prosto nadaju da neće biti ono što je već bilo; nada je horizont budućeg, a ovde deluje kao da prosto mi živimo u trenutku gde se nadamo da nije bilo nešto što je fakat bilo.”

 

PODIJELI

O NAMA

Primorske novine su se prvi put pojavile davnog 13. jula 1972 godine. Uz povremena neizlaženja, konačno su se ugasile 2003 godine, kada je donesen Zakon o medijima kojim je predviđeno da se ne smiju iz opštinskog ili državnog bužeta finansirati štampani mediji (samo štampani, ne i radio i televizijski). Nažalost, uzročno-posljedično, sve male lokalne novine, koje se nisu mogli privatizovati, su nepovratno ugašene. Na tačno 41u godinu od osnivanja se stvorila potreba da se oživi staro ime, i napravi lokalni informativni portal kako za izvor dnevnih informacija, tako i kao internet niša za pitanja biznis preduzetništva redovno obrađujući pravna, turistička i preduzetnička pitanja. Svi saradnici su mali preduzetnici, politički neaktivni.

Mi smo mala sredina koja treba što efikasnije da djeluje zajednički u sve zahtjevnijim uslovima modernog turizma.

Najnovije vijesti

Email obaveštenja

Prijavite se na naša email obaveštenja