„Poput jezika, umetničko delo je lavirint koji nam se naizgled čini čitljiv i razumljiv, i što više posmatramo, naša senzacija se pojačava. Međutim, kada se upitamo da li je dovoljno to što gledamo da bi se izrazili adekvatno o datom delu, do izražaja dolazi naše mišljenje. Mogućnost da se govori o umetničkom delu podrazumeva pitanje njegove (ne)izrecivosti, a samim tim i povlačenja određenih granica. Kako bi Vitgenštajn rekao: „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti“. Međutim, o umetničkom delu vredi ćutati jedino ako nemate šta da kažete. Ako odlučite da govorite, neizbežno je da budete deo tenzije koja se stvara prilikom traganja za granicom smisla i pronalaženjem značenja, što je imanentno i priči o umetnosti i umetničkom stvaralaštvu, pa i samom životu. Ova pitanja umetnica Ivana Radovanović artikuliše kroz sam proces rada, koji je za nju od presudnog značaja. Ništa manje važna je i geneza tog procesa, jer iza svakog njenog dela stoji temeljno promišljanje, pa čak i onda kada se prepušta intuiciji kao jedinoj vodilji, njeno stvaralaštvo poseduje određenu unutrašnju logiku i neku vrstu prirodnog sleda. Možemo reći da se prirodno dogodilo unutar ciklusa The Hollow Men (Šuplji ljudi). Život ovih monumentalnih skulptura načinjenih od zemlje, jute i slame, koje su tokom njihovog nastajanja uvezane s narativom istoimene poeme T.S. Eliota, trajao je do momenta kada je umetnica rešila da ih spali (Hollow Men – Burning Way) u jednom gotovo svečanom činu doslovno ih otržući od sebe. Činilo bi se – priča je zatvorena ovim gestom, nema dalje. Međutim, tu moramo biti na oprezu jer zatvaranje ne znači i zaokruživanje. Ovaj čin značio je iskorak ka novom putu, na koji Ivana kreće mirno i staloženo, jer ono što nju vodi jeste čistota unutarnjeg nagona za stvaranjem, energija koju predano unosi u svoja dela tkajući niti i zašivajući i najmanji šav na novim ljudima. Ovde se javlja i pitanje: Ko su ti novi ljudi i da li je, uopšte, reč o ljudima? Ne znamo, ali osećamo da tela ovih skulptura nose novu, drugačiju energiju koja se, zapravo, stvorila spaljivanjem Šupljih ljudi. Šuplji ljudi su opominjali, ove figure na neki način smiruju. One kao da mirno čekaju da prime slojeve i slojeve značenja koji se u njih upisuju svakim novim posmatranjem i uvek u drugačijem okruženju, nakon čega nastavljaju svoj put, možda ka novom vaskrsenju. Unutar lavirinta smisla i značenja, čitljivosti i razumljivosti, mogućnosti i nemogućnosti, umetnica je pronašla novo kretanje. Nekada je to aktivni hod, nekad mirovanje i osluškivanje, dok odgovor na pitanje dokle će stići - ne želi da zna, jer je za nju smisao u predanosti svom pozivu i istrajavanju na tom putu koji nije lak, ali koji je kao takav inspiriše da ga krči bez zadrške – od trenutka promišljanja, odabira materijala, preko procesa izvedbe, same realizacije, do momenta kada imamo privilegiju da osetimo poseban odnos koji se rađa između umetnika i njegovog dela. Dakle, zajedno – u ovom slučaju umetnica, delo i mi, publika, aktivni smo sudeonici u mišljenju oko razumevanja smisla umetnosti, ali i života. Samo uz ovakvu spregu, sigurni smo da je ivica besmisla daleko od nas“, istakla je u svom kritičkom osvrtu Ana Ivanović, istoričarka umjetnosti.

Ivana Radovanović je rođena 24. januara 1983. godine u Podgorici. Diplomirala 2006. godine u klasi prof. Pavla Pejovića. Magistrirala je novembra 2009. godine kod istog mentora. Radi kao saradnik u nastavi na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju. Doktorirala 2016. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu pod mentorstvom prof. Dušana Petrovića. Ivana je dobitnica Fulbrajtove stipendije za post-doktorsko istraživanje.
Izložba će biti otvorena do 7. oktobra 2018. godine.