Andrija Radulović (1970) autor je trinaest knjiga za koje je dobio niz prestižnih domaćih i međunarodnih nagrada za književnost, između ostalih: „Marko Miljanov”, „Radoje Domanović”,  Kočićevo pero, „Noside” (Unesko, Italija), Pečat varoši sremskokarlovačke, „Boris Kornilov”(Sankt Peterburg), „Balkanika” (Rumunija), „Simo Matavulj”, Nadži Naman (Liban), Gramata Literarnog muzeja Bugarske (Sofija). Radulovićeva poezija prevedena je na dvadeset i sedam stranih jezika i zastupljena je u brojinim izborima, atlasima i antologijama poezije.
O stvaralaštvu ovog autora objavljen je veliki broj tekstova iz pera poznatih pisaca, književnih kritičara i univerzitetskih profesora, izmađu ostalih na Radulovića skrenuli su pažnju: Matija Bećković, Aleksandar Sekulić, Miodrag Ćuić, Dragomir Brajković, Žarko Đurović, Srba Ignjatović, Saša Radojčić, Alek Vukadinović, Ilija Lakušić, Kleopatra Liberi, Dragan Jovanović Danilov, Đorđe Koanda, Žarko Komanin, Nenad Vuković, Siniša Jelušić, Sergej Glovjuk, Bratislav R. Milanović, Lidija Tomić, Želidrag Nikčević, Blagoje Baković, Budimir Dubak, Drago Perović, Novica Đurić, Milica Kralj, Aleksandar B. Laković,  Svetlana Kalezić, Radoje Golović,  Aleksandar Ćuković, Radoje Femić, Jelena Marićević Balać i mnogi drugi.
Obrazovanje je stekao na Univerzitetu Crne Gore i Novosadskom univerzitetu. Uređivao je časopise UKCG-a „Književni zapisˮ i „Skver”.  Član je Odbora za književnost Crnogorske akademije nauka i umjetnosti i jedan od osnivača književnog društva „Njegošˮ.
Živi u Podgorici i na obali rijeke Zete u Spužu.