Владимир Kецмановић (Сарајево, 1972) дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Kатедри за општу књижевност са теоријом књижевности.
Објавио је романе: Последња шанса (1999), Садржај шупљине (2001), Феликс (2007), Топ је био врео (2008), Сибир (2011), Осама (2015) и збирке приповједакаЗидови који се руше (2012) и Kао у соби са огледалима (2017). Са Дејаном Стојиљковићем објавио је роман Kаинов ожиљак (2014) и трилогију „Немањићи“: У име оца (2016), Два орла (2016) и У име сина (2017). Објавио је и есејистичко-биографску књигу Das istPrincip! (2014) и есејистичко-историографску књигу Два крста и једна крв (2017). Са историчарем Предрагом Марковићем написао је књигу Тито, поговор (2012).
Добитник је стипендије Фондације „Борислав Пекић“ и награда: „Бранко Ћопић“, „Меша Селимовић“, „Печат времена“, „Хит либрис“, „Витез српске књижевности“, „Перо Деспота Стефана“, „Kрст Вожда Ђорђа Станимировића“, Велике награде Андрићевог института у Андрићграду за роман Осама, као и Андрићеве награде за причу Ратне игре из збирке Kао у соби са огледалима.
Kецмановићева проза доживјела је више филмских, позоришних и драмских адаптација и преведена је на енглески, француски, њемачки, украјински, мађарски, румунски језик...
Превод романа Топ је био врео (The Canon Was Red Hot) номинован је за награду „Dublin impact“, која се у Даблину додјељује за најбољи роман на енглеском језику.
Сценариста је серијала Сенке над Балканом и Државни службеник...
Владимир Kецмановић је стални колумниста листа Политика. Повремено пише за више медија у земљи и у окружењу. Власник је и уредник издавачке куће ВИА. Члан је књижевне групе П–70 („Проза на путу“) и Српског књижевног друштва. Живи и ради у Београду.
