Први је пројекција арт-документарног филма „Светлост и сенке - и уметнике убијају, зар не?” у продукцији Културног центра Војводине „Милош Црњански”, продукцијске куће „Рамонда” из Београда, а у режији проф. Драгољуба Елчића и први је филм посвећен знаменитом сликару након 65 година, откад је 1958. „Путеве” снимио прослављени Александар Саша Петровић. У наставку програма, исте вечери, прича о сликару Сави Шумановићу наставља приказом романа „Јелен ноћи“, Драгана Јовановића Данилова.
Филм „Светлост и сенке - и уметнике убијају, зар не?” који је премијерно приказан крајем фебруара у Галерији Матице српске, за кратко вријеме освојио је велики број међународних награда најприје у Азији, гдје је на филмском фестивали у индијском Калалу проглашен најбољим документарцем. Потом је услиједио низ награда, укупно њих тридесет, на филмским фестивалима у Јужној Кореји, Дубаију, Малезији, Саудијској Арабији, Катару, Грчкој, Француској, а стигли су и позиви са фестивала у Лондону, Крајови, Ослу и Бодену.
Ово остварење, рађено поетиком слике, звука и тишине, јединствено је по томе што је ауторски тим снимио више од 400 најзначајнијих оригиналних Шумановићевих умјетничких дјела која се налазе у галеријама Србије, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине.
Назив романа „Јелен ноћи“, према ријечима аутора Драгана Јовановића Данилова, је изазов, путоказ и јасна индикација читаоцу и долази из Шумановићевих снова у којима је он себе видио као јелена који трчи кроз ноћ.
Данилов, ерудита и врстан познавалац сликарства, спаја и измирује узбудљиво прозно ткање и бриљантно написан дијалошки есеј о Шумановићевом сликарству. Познати али и тајновити живот Саве Шумановића, нарочито његов боравак у Паризу, пружио му је изванредне могућности за једно романескно уобличавање: „Јелен ноћи није романсирана биографија, нити некаква комеморативна проза, већ један приповедани живот, али и фикција. Као и Вавилонска кула и роман је саздан на фикцији. У мом роману се лаж измишљеног и имагинизираног преноси као истина. Међутим, осим тога што је фикција, роман је и сведочанство. Желео сам да дођем до неких још неиспричаних прича и тајних приповести о Сави Шумановићу. А оне су се најчешће криле у сновима и тамним огледалима несвесног. Настојао сам да чујем гласове из прошлости (а они се могу чути само у садашњости) да васкрснем једно прошло време и да личну судбину Саве Шумановића укрстим са историјским искуством. Занимале су ме судбинске силе које су Шумановића носиле, ти невероватни преокрети судби“.
