На програму „Словенске елегије Изета Сарајлића“ представљена је књига „Очи кроз које ћу и послије смрти гледати“ у којој су сабране елегије великог пјесника.
Ријеч је о заједничком издању Нове књиге, Космос издаваштва, Међународног центра за мир из Сарајева, Штампар Макарија, Херцеговина издаваштва из Требиња, чији је уредник пјесник Радомир Уљаревић, Сарајлићев пријатељ и главни и одговорни уредник Фестивала „Ћирилицом“.
Модераторка вечери Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке Будве прочитала је текстове које је за ово вече приредио Ибрахим Спахић, босанскохерцеговачки књижевник, предсједник и организатор Међународног фестивала „Сарајевска Зима“ и др Исмет Овчина, директор Националне и универзитетске библиотеке Босне и Херцеговине. Обојица су претходно најављени као говорници на вечери, нису из објективних разлога успјели да дођу на Фестивал, али су послали текстове.
Спахић је у свом тексту навео да је Сарајлић на себи својствен начин, попут боема, трагао читав живот за улицом са својим именом коју није нашао за живота и за којом сада други трагају. Како је нагласио, пјесник је зато нашао поетски одговор на животно питање које је сам себи поставио: „Док је историја трајала, шта сам ја радио? Просто, волио тебе.“
„Кад се отвори његова капсула, простор времена, плус и минус се поништавају и не додирују захваљујући пјесницима какав је био. Пјесникове имагинарне батерије увијек изнова дају енергију новом пјеснику, макар и у овом врелом, врлом свијету. Када се сјетим дана у којем сам излагао колаже Превера и постављао заставу са текстом његове „Барбаре“ на рањени храм књига, Вијећницу и под куполом Академије ликовних умјетности у Сарајеву, сјетим се и Изета, како срастао са опушком од цигаре, пажљиво, дим за димом, наговара небо изнад Сарајево да склони облаке и да престане непрекидно разарање људи и његовог града. Послије свега, грађани су мјеста страдања суграђана обиљежили са ружама. Писао је Изет свој дневник пјесама, као свевремено свједочанство о простор-времену, само календарском крају 20. вијека. „Сарајевска ратна збирка“, по ријечима Изета, је једина збирка коју би волио да никада није написао. Награђен је свим признањима свог вољеног града Сарајева, и домаћим и међународним наградама, иза којих је увијек било признање за слободу изражавања пјесника који је, заједно са својом генерацијом, творио „Сарајевске дане поезије“, да би нашао „побратимство лица у свемиру“ попут Тина Ујевића“, истакао је Спахић.
Главни и одговорни уредник Фестивала „Ћирилицом“ и уредник књиге, пјесник Радомир Уљаревић, са публиком је подијелио да је био веома дирнут када га је Ибрахим Спахић, у име Међународног центра за мир, замолио да по жељи Сарајлићеве породице направи избор поезије великог пјесника. Присјећајући се једног пјесниковог гостовања у Будви, Уљаревић је нагласио да је мало ко толико друговао у поезији са највећим живим и мртвим пјесницима свијета као Сарајлић.
„Помислио сам да бих стварно желио да направим свог Сарајлића, кога сам тако волио и пријатељевао са њим толико деценија уназад. И мислим да сам направио један избор који је оно што је сигурно најважније што је Кико објавио током свог живота. Кад сам написао кратак уводни текст, испричао сам причу о томе када је Изет на Тргу пјесника био четири године заредом наш стални гост. Он је једном приликом говорио, а одмах је почела да сипи киша. Та киша је била упорна и јака, а Изет је рекао „Молим Вас, ви пођите а пјесник мора да говори, то је његова обавеза“. Нико није отишао и ми смо слушали поезију 45 минута на киши. Ја сам запамтио сузе Весне Парун у Книну, Здравка Крстановића на Косову и Изета Сарајлића овдје у Будви. Они су унапријед оплакивали жртве будућег рата и имали су преодсјећање времена које долази. Сви наравно када помислимо на те ствари дјелује страшно, али они су одиста, дубоко емотивно покренути, неутјешно плакали и то је за мене била једна од ствари које не умијем да објасним ни данас. Дакле, он се нашао у паклу рата који је рушио све његове антифашистичке концепције и исповиједао је љубав и неутаживу потребу за љубављу као хљебом насушним“, казао је Уљаревић.
О поезији Изета Сарајлића говорио је и проф. др Александар Јерков који је евоцирао успомене на својеврсну „пјесничку републику“ и фантастичне фестивале који су постојали у бившој Југославији. Сарајлић је, према професоровим ријечима, давао сарајевску нијансу духу југословенске културе.
„У овом Радомировом избору имате минимум 30 посвета и ту видите како пјесници воде тај дијалог и шта раде. Постоје двије различите могућности да пјесници говоре о пјесницима. Једну сви знамо, то је када нешто прочитамо и када се кроз текст реферира други пјесник. Али, у односу између јаких пјесника који се уписују у памћење других људи, постоји тренутак када кроз неког пјесника говори други, велики пјесник. Мени се чини да је Изет Сарајлић имао једну црту да није само водио такав дијалог са другима, него да је био толико срећан да су други тако добри и да они кроз њега говоре“, казао је професор Јерков.
На крају је прочитано и обраћање др Исмета Овчине у којем се осврнуо на двије фазе Сарајлићевог стваралаштва – од рата и након рата деведесетих.
„До рата, Кикина поезија привлачила је симпатије својим интимизмом, обичним и једноставним изразом, али елегично интонираним, настојећи што непосредније пренијети мелодију душе и личну осјећајност. Стих који можда најбоље сажима прву фазу огледа се у пјесми „На све спремна буди“ који гласи: „Јер у стиху се ништа друго и не дешава сем љубави и вере“. Од рата поетика Сарајлићеве поезије битно се мијења и постаје неком врстом аутентичног свједока тешких дешавања. То су пјесме кратке, готово нијеме, без патетике и сентименталности, пуне невиног чуђења пред злом које је стварно и које никаква поезија не може обуздати. У рату Сарајлић издаје збирку „Сарајевска ратна збирка“, а непосредно након рата „Књигу опроштаја“, која је посвећена онима од којих се пјесник опрашта, али и свима који су се без поздрава у рату опростили једни од других, бирајући нације изнад пријатељства. Кико Сарајлић није као многи потпао под жезло мржње. Он не оспорава идеологијом, него, у маниру правих пјесника емоцијом и универзалном етиком. То потврђује и Сарајлићев карактер и прије рата који је био поприлично бунтовнички, у смислу супротстављања свим структурама које изискују слијепу послушност“, навео је др Овчина.
Током вечери млади глумац Лазар Николић рецитовао је Сарајлићеве пјесме „Сиви викенд“, „Посвета“, „Тамара“, „Сарајево“ и друге, док су на промоцији приказане и видео снимци рецитација покојног пјесника.
Изет Кико Сарајлић је био босанскохерцеговачки историчар филозофије, есејиста, преводилац и пјесник. Рођен је 1930. у Добоју, дјетињство је провео у Требињу и Дубровнику, а 1945. се настањује у Сарајеву гдје ће остати до краја живота 2002. године. У свијет југословенске поезије улази као деветнаестогодишњак збирком „У сусрету“.
Био је члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине и Удружења интелектуалаца „Круг 99“. Објавио је више од 30 књига поезије, неке од њих преведене су на 15 језика. Нико није толико утицао на савремено босанскохерцеговачко пјесништво као Изет Сарајлић.
Програм седмог Фестивала „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат када ће на тргу између цркава у Старом граду бити уприличен округли сто „Култура и модели помирења“. Учествују: Божена Јелушић, Миша Ђурковић, Синиша Јелушић и Александар Јерков.
Фестивал је на програму до 13. септембра, у организацији Народне библиотеке Будве и Удружења издавача и књижара Црне Горе, уз покровитељство Туристичке организације општине Будва.
