Представа је рађена у продукцији Црногорског народног позоришта, Бео Арта и Народне библиотеке Будве, по тексту и у режији Ане Ђорђевић.

У представи „Брод“ играју: Лазар Драгојевић у улози Стефана Митрова Љубише, Стеван Вуковић као Висарион Љубиша, Бранка Оташевић у улози Софије Љубише, Маја Стојановић игра Стану Ћеловић, Александар Радуловић Митра Љубишу, Јелена Минић Кату Љубишу, а Павле Прелевић књаза Николу.

Музику за представу „Брод“ урадила је Нина Перовић, костимографкиња је Светлана Цвијановић, асистент режије је Наташа Милићевић, асистент костимографа Миа Ђуровић, лектор Дубравка Дракић, извршна продуценткиња је Јана Ражнатовић, инспицијент Дамјан Шушкавчевић и суфлер Горица Шушкавчевић.

У редитељској експликацији Ана Ђорђевић наводи: „“... Драма “Брод” првенствено је инспирисана актуелном дилемом савременог, колико и оног (Љубишиног), доба – који је тачно пут којим се постиже благостање једне заједнице, била она народ, мањина или породица, (и породице) и њена независност од других, могућност да се развија, да себе негује и изражава у потпуној слободи, да слободно располаже својим ресурсима, да заштити свој живот. Да ли је неопходно и уопште сврсисходно у кључним тренуцима прибећи отвореном насиљу, тј. оружаном сукобу или је пут у “мирну луку” кроз буру извеснији уколико је спорији, мудрији, промишљенији, базиран на опрезној дипломатији, дијалогу и упорном, мукотрпном образовању сваког члана заједнице, његовом оспособљавању да ради и економски јача, што је предуслов за политички успех на било ком плану? Драма“Брод” замишљена је као омаж идеји коју је заступао Стефан Митров Љубиша, а то је да je отворена побуна погрешан пут за остварење циљева. Она би била прича о њему као особи која је, упркос отпорима сопствене средине, чак и брата, провела у пропагирању мира, ненасилног отпора и борбе која се спроводи само кроз политику.

Стефан Митров Љубиша био је, и као лик остаје у комаду, борац за живот, заштитник живота, који је ценио изнад свега, и опседнут идејом да спаси од смрти свако биће које дише. У том смислу, комад све догађаје прати из интимног угла, из визуре човека који је био окружен смрћу, и шибан трагедијом умирања највољенијих до мере коју ретко ко може да поднесе, јер је интимна стварност сваког човека оно што рађа и политичке идеје…”