Главни и одговорни уредник Фестивала, пјесник Радомир Уљаревић захвалио је књижевници што је учешћем на Фестивалу подржала кандидатуру Будве за Европску пријестоницу културе 2028. године. Он је казао да Олга Токарчук на једном мјесту цитира Јунга који каже да је „могућно да посматрамо свијет из другог угла, да бисмо могли да пронађемо прави одговор онда кад промијенимо гледиште и погледамо на њега с друге стране, не споља него изнутра“.
„Она истрајава на посматрању ствари из другог угла, пишући своје књиге чак и у четвртој лицу што јој помажу у том посматрању, не споља него изнутра. И наша тема на округлом столу „Култура и модели помирења“ била је у том духу позив да покушамо да укажемо на могуће моделе помирења, слободно износећи опречне ставове, каткад и дијамтерално супротне, али, вјерујем, у крајњем не и непомирљиве, ако не гледамо на свијет споља него изнутра, јер без тог вјеровања не би имало смисла разговарати. Све књиге Олге Токарчук баве се питањем идентитета. Тако је и у њеној новој књизи „Господин Разоветни“ коју су објавили Народна библиотека Будве и Штампар Макарије, у коауторству Токарчук и Јоане Конеско, у преводу Милице Маркић. Људи, дакле, наједном пожеле нови, другачији идентитет. Као каква зараза та жеља напада појединце и читаве народе, као каква неразумна потреба да буду нешто друго, да себе виде другим очима, правећи селфије у нади да ће начас изгледати боље него што изгледају. Ово је сасвим кратка приповјетка или савремена бајка о једном орвеловском феномену којем сви свједочимо, дијелом и на личном примјеру, јер тешко да има неко од нас ко није направио макар један селфи. А селфи је у овој бајци самоубилачки, саморазајући чин који поништава стварни идентитет у потрази за неким другим, лажним идентитетом. Књижевност Олге Токарчук неодступно трага за оним што је остало у невидљивом свијету, а што чини основ бића. Сви њени јунаци желе да прекораче границу, да прогледају на другу страну, као да су опсједнути тим изгубљеним свијетом без кога су и они изгубљени“, истакао је Уљаревић.
Редовна професорка на Филозофском факултету у Новом Саду, проф. др Владслава Гордић Петковић говорила је о тајнама и изненађењима као аспектима дјела Олге Токарчук.
„Олга Токарчук је власница многих тајни. Она их открива пред вама, чак и кад мислите да се ради о нечему што је познато и блиско. Она вам открива тајне свега онога што је немогуће. Ви понекад мислите да знате природу и свијет око себе, али заправо не знате све сурове законе који тај свијет воде. Не знате шта се у том свијету дешава бићима која су немоћна да се бране. Како каже Милица Маркић, „право на то да се плоде и множе имају сва бића на земљи, од минерала надање“. Ту тајну свијета у који ми као људи често уносимо еколошку неравнотежу, своју силу, пријетњу слабијим од себе, то је једна од важних тајни која се пред нама открива када читамо књигу „Вуци своје рало по костима мртвих“. Ова књига у преводу Милице Маркић је заиста празник за себе и то је књига која вам открива Вилијама Блејка који је остао прочитан и прихваћен само можда у најмањем дијелу свога опуса, а оно што је Олгина јунакиња, преводитељка, еколошка ратница, осветница Јањина Душенко покушала да постигне и покаже јесте колико је тешко, немогуће и утопијски донијети на свијет превод и сачувати живот једног бића које не може само да се брани и које не може само за себе да живи“, казала је професорица Гордић Петковић, која је сугерисала да је посљедњи стуб на којем поменути роман почива, а то је, према њеним ријечима, астрологија, односно књига „Ефемериде“.
Српска списатељица Даница Вукићевић говорила је о књизи „Ана Ин силази у Доњи свет“, при чему је нагласила да је то прича о једној богињи, те да се може рећи да се ради о повратку тамо гдје смо давно почели.
„Заборавило се да на почетку није био бог него богиња. Тих свих богиња се више нико не сјећа, постоје чак и словенске богиње, а приче о матријархату су нестале. Пошто је патријархат као коров заузео цијели свијет, ми не можемо да се сјетимо онога што сви знамо, а то је да је прво била богиња. Пошто је тема ове књиге о том првом бићу, то је богиња Инана. Када су богови били људи и жене, она је та чије је име забиљежено и о њој је пјесму написала прва пјесникиња у историји књижевности, Енхедуана – Саргонова ћерка. Олга у поговору ове књиге говори о тој причи и на једном мјесту каже да они чине градиво наше психе. Они су заправо дио подсвијести и наше имагинације и када сам приступила читању била сам одушевљена јер је за мене велика ствар да се сјетим да смо ми биле прве“, навела је Вукићевић.
Српски књижевни критичар, есејиста, уредник и преводилац, Младен Весковић оцијенио је да би опус Олге Токарчук био један од назначајнијих у Европи и свијету данас и да није било Новелове и Букерове награде.
„Наравно да награде скрећу пажњу, и то је добро. Али чак и без тога, ово је заиста велики опус. Сјетио сам се да сам прије више од десет година први пут писао о роману „Бегуни“ и када сам сада читао „Благог приповедача“, спознао сам да у Олгиним есејима проналазите кључ за велики број тема које заправо она отвара. Наша ауторка је веома сумњичава према разуму, не само као клинички психолог већ и као аутор. Јер каже: „Разум је сумњив и сумњиво личи на биће људске мисли“. На биће једне тенденције у људској мисли да можемо да рационализујемо све – злочине или кошмаре, и да то дјелује прилично добро. Стога, једини начин да направимо трансгресију, искорак, одстојање од онога што радимо, да боље разумијемо схватимо и промијенимо своје понашање, то је да се одмакнемо донекле од разума онаквог каквог га вјековима дефинишемо. Најзад, то је оно што чине готово сви јунаци у том необичном роману „Бегуни“, додуше као и у многим другим романима Олге Токарчук. Дакле, тек онда када побјегну од своје стварности, од себе у задатим формама и облицима, они онда долазе до одређене врсте среће или бар покушају да је спознају. Једино тада, а све друго је једна врста ђавоље работе, баш тако како су то доживљавали старовјерци на које заправо алудира управо наша списатељица кроз назив романа“, рекао је Весковић.
Српски универзитетски професор, теоретичар и историчар књижевности, проф. др Александар Јерков истакао је да је у једном есеју Олге Токарчук нашао мјесто које га је посебно гануло. Ријеч је о мјесту на којем књижевница описује свог оца као краља библиотеке у којем се увијек налазио и по један акваријум, а у акваријуму двије рибице које су остајале нијеме.
„Била би права трансгресија, што је тема нашег сусрета, кад би све оно што стоји у књигама могло да буде у тим нијемим покретима усана ових рибица које пливају у акваријуму. Била би права трансгресија и када бисмо сви ми који говоримо о Вашим књигама успјели, макар толико колико ове рибице, да о њима кажемо нешто заиста важно и у сваком смислу оно што у њима стоји. Ја сам одабрао да направим једну параболу између двије ваше књиге: „У потрази за књигом“ и „Књиге Јаковљеве“. Може се рећи како на почетку Вашег опуса и у тренутку кад сте написали неспорно једно од најзначајнијих ремек дјела савремене свјетске књижевности, постоји метафора књиге и постоји једна врста игре са словима, знацима, назнакама, нека врста кабалистичке тајне уписаности у текст. Оно Ваше „n“, то је заправо ћирилично „и“ кад је изврнуто. И, ето нас овдје на Фестивалу „Ћирилицом“, у једном тренутку, на једном мјесту на којем у грешци одједанпут проговара све оно што не може у алфабету да буде исписано, проговара наша ћирилица. То је значење за које сам скоро апсолутно сигуран да Вам у том тренутку није могло бити на уму, не због тога што вам је ћирилица била далека. Напротив, због историјских и културно-историјских разлога то не може бити случај. Али таква врста коинциденције да на Фестивалу „Ћирилицом“одједанпут један детаљ из Вашег дјела проговори нешто што је снага и воља те књиге, то је једна трансгресија, једно чудо литература која увијек говори више од свих нас, па чак и од самих писаца који су је створили. Зар није то чаробно?“, казао је професор Јерков.
Извршни директор Сектора за издавање књига Службеног гласника, Петар Арбутина, који је био модератор вечери, говорио је о дјелу које је Олга Токарчук објавила прошле године под називом „Empuzjon“, а у којем се радња дешава у санаторијуму у данашњем Соколовском 1913. године.
„Говоримо о једној можда кључној години за европску историју, години у којој жене добијају право гласа, у којој се појављује психоанализа, у којој та врста аутореференцијалности европских интелектуалаца постаје дубински идеолошка. Значи, спрема се, а ми то из ове перспективе можемо да видимо, Први свјетски рат који је, у ствари, крај европске Belle epoque, након тога свијет више није исти. Један мађарски мислилац каже да 20. вијек није почео 1900. него 1918, године. И он каже да је 20. вијек касно рођен вијек и да као такав има све особине које такву једну феноменологију прате. И управе све ово на шта Олга јако добро реферира, у једном врло занимљивом, динамичном свијету санаторијума, је у ствари покушај позиције да се објасни све оно у шта је Европа ушла након Првог свјетског рата. И што је јако важно напоменути, ово је моје запажање, суштински отворило простор ка једном горем и већем сукобу који је Други свјетски рат. Оно што бих напоменуо јесте да тај свијет који постоји и који води разне полемике, који базично свашта увиђа у својим дубинским спознајама стварности, не увиђа да у ствари тај њихов међуоднос индукује нешто што би могли назвати паралелним митолошким свијетом. Свевидећи приповједач, како то тумаче теоретичари књижевности, јесте управо дух мјеста, једна митолошка химера која њих онако посматра из неке необичне перспективе“, казао је Арбутина.
Пољска нобеловка Огла Токарчук обратила се учесницима и публици, захваливши говорницима на њиховим излагањима.
„Велика је привилегија што вас седморо већ сат времена говори о мојим дјелима. Много ми је драго што сте сви толико упознати са мојим дјелима и велико ми је задовољство што је ту и издавач моје књиге. Милица Маркић је херој вечерас јер је управо она превела сва ова дјела“, казала је Токарчук.
На крају вечери ауторка је потписивала примјерке књиге „Господин Разговетни“, бајке за дјецу и одрасле, коју су у Црној Гори објавили Штампар Макарије, Ободско слово и Народна библиотека Будве.
Гостовање пољске нобеловке на Фестивалу „Ћирилицом“ биће настављено данас симпозијумом књижевне критике у црква Санта Мариа који ће почети у 9 сати, а у вечерњем програму са почетком у 21 час Олги Токарчук биће уручена награда „Књижевни пламен“ на Тргу између цркава у будванском Старом граду.
Фестивал „Ћирилицом“ на програму је до 13. септембра, у организацији Народне библиотеке Будве и Удружења издавача и књижара Црне Горе, уз покровитељство Туристичке организације општине Будва.
