Асистент за ужу научну област Српска филологија и књижевност при Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду, Маријана Јелисавчић, која је ангажована и на Фестивалу “Просефест” у том граду, говорила је о низу синхроницитета који је повезује са прозом Олге Токарчук.
“О Олги Токарчук сам много размишљала, и док сам долазила овамо, на једној фејсбук групи наишла сам на коментар поводом њеног најновијег романа који је преведен на српски. Једна читатељка је написала како се сваки пут изненади кад чита Олгу и да има утисак као да Олга пише за њу, као да зна шта она мисли у том тренутку и преноси њене мисли. Исти такав је био и мој први сусрет са прозом Олге Токарчук. Пријатељ ме је препоручио да прочитам причу “Бројеви” и то ме заправо опредијелило да читам њену прозу и да наставим да се упознајем са њеним ђелом. Исто сам као читатељка имала утисак да Огла види моје мисли и да их преноси на папир. И тај неки низ синхроницитета који ме везује са њеном прозом сам уочила и јуче. Јунакињи приче “Бројеви” би се вјероватно допало да је видјела мој израз лица када сам ушла у хотелску собу и на зиду видјела слику мог родног краја. Наравно да у хотелу то нису могли знати, али ја сам угледала ту Бањску стену испод које се налази литица гдје је моја кућа, а гдје се налази Бајина Башта која има фестивал сличног карактера као Фестивал “Ћирилицом”. То је Фестивал “Ћирилична баштина” који се бави његом и промоцијом нашег писма и очувањем ћирилице. Установљен је 2019. године и ове године је гошћа фестивала била пријатељица Фестивала “Ћирилицом” Милица Бакрач, а лауреат награде Драган Станић којем је на овом фестивалу прије неколико година било посвећено књижевно вече. Бројна су преклапања која на неки начин премрежавају овај фестивал и наш “Просефест”, највише у броју идентичних учесника и лауреата, укључујући и Олгу Токарчук”, навела је Јелисавчић.
Професорица Јелена Јовановић говорила је из перспективе призваног читаоца, јер је, како је казала, њен сусрет са литературом Олге Токарчук врло интиман и личан.
“Ја сам се са Олгом Токарчук можда несвјесно сусрела у периоду када сам радила као лектор за српски језик на Институту за славистику у Пољској. А заправо сам сасвим случајно на једном сајму књига у Варшави купила “Бјегуне” и то је била прва књига на пољском коју сам имала прилике да прочитам. То прво читање завршило се великим одушевљењем и ја сам од тог тренутка постала пасионирани читатељ Оглине прозе. Данас ми се чини да то није било случајно, јер сам дошавши у Пољску ја била присиљена да се измјестим из неке своје стабилне тачке, да путујем, истражујем, да се отварам за нову средину, да учим нови језик да бих прихватила људе и норме у новој средини. Била сам у двострукој улози: да предајем студентима свој језик и истовремено да учим пољски. Тај моменат од годину дана претворио се у шест година живота у Пољској, који је био период трансгресије у којој сам помјерала своје границе. То је једно изузетно животно искуство које вас обогати и да вам то да никада више не можете да се вратите на тачку на којој сте били када сте кренули. Вратила сам се у једном тренутку и врло брзо је та Пољска почела да ми недостаје. Недостајао ми је у ствари језик, а онда сам пут ка језику тражила читајући Олгина дјела. Ако је тема овог сусрета трансгресија у дјелу Олге Токарчук, мислим да те примјере можемо наћи свуда и немам дјело које бих изабрала као неко које ми се највише допада. Покушавала сам да објасним зашто толико волим њену прозу и за мене лично то јесте то непрестано померање тачке гледишта и увлачење читаоца у причу. То јесте процес иницијације у којем Олга деконструише читав тај поступак стваралаштва и стварања књижевног дјела. Данас ми се чини да сам и ја можда тај призвани читалац који се у једном тренутку нашао овдје живјећи живот бјегуна”, казала је Јовановић.
Универзитетски професор и члан Црногорске академије наука и умјетности, Синиша Јелушић осврнуо се на више аспеката опуса Олге Токарчук.
“Припремајући се за овај симпозијум размишљао сам о интермедијалним везама и проблему односа текста и других умјетности. И врло ми је било подстицајно то што су на овогодишњем програму “Град театра” једна од најбољих представа били “Бјегуни”, кореографска представа једне плесне групе из Загреба, која је показала могућности коресподенције једног другог медија у односу на књижевни текст. А потом, наравно и други аспекти су врло битни. Тако да ми се сада чини да је то једна отворена структура која даје могућности дубинских истраживања односа оног старог питања, још од антике преко Лесинга, које гласи: “Како стоји ствар са различитим умјетностима у односу на читање једног књижевног текста?”. Међутим, непосредно прије овог скупа, мени је предсвјесно била присутна једна идеја која је на крају превладала. У свим текстовима које сам читао о Олги Токарчук се стално промицала напомена да је она клинички психолог јунговске орјентације и мени се стално наметало питање какав је однос списатељице са врло битним категоријама дјела Карла Густава Јунга, којем се по свој прилици она врло темељно бави. И да ли се у значењским димензијама могу препознати тематски контексти који укључују аналитичку психологије. Врло ме занима да ли има таквих критичких текстова који су се бавили анализом њеног дјела. Онда се поставља кључно питање,. С обзиром да, по мом суду, сва значајна књижевна дјела увијек у себи подразумијевају ове дубинске категорије, посебно архетипску психологију, онда би се поставило питање да ли у њеном дјелу ова значења кореспондирају или се просто ради о два смјера у коме ово аналитичко мишљење припада некој врсти психотерапеутрског рада, а друга димензија има своју аутономију и засебну семантику”, казао је професор Јелушић.
Књижевник, преводилац и новинар Мухарем Баздуљ оцијенио је да је послије распада Варшавског пакта и пада Берлинског зида Олга Токарчук на неки начин вратила достојанство источноевропској књижевности.
“Постоји један човјек који је био у Будви, а који је истовремено био први издавач Олге Токарчук у Америци. Он се зове Ендру Вахтел, био је и професор славистике на Нортвестерн универзитету и, осим што је објавио једну од најбољих књига о распаду Југославије “Making a Nation, Breaking a Nation”, гдје је заправо покушао да образложи да се Југославија распала управо зато што није успјела да своје етничке идентитете споји у један, он је написао једну књигу која се зове “Remaining relevant after communism”. Вахтел ту износи јако тачну дефиницију да Источна Европа није географски појам, већ онај дио свијета гдје се књижевност прецјењује. И каже ако прођете Варшавом, Љубљаном, Београдом… споменици, имена улица, људи на новчаницама су писци. То је прилично бизарно из перспективе Италије или Француске. Француз може да се поноси Молијером или Италијан Дантеом, али то никад не иде на начин на који се Пољаци поносе Мицкијевичем или Срби Његошем или Словенци Прешереном. Вартел објашњава да постоје два разлога. Први је онај моменат буђења национализма у доба Хердера, када заправо национални језик постаје темељ око којег се окупља цијела идеја нације, културе и државе. Други разлог је управо оно што се десило након Другог свјетског рата, утицај СССР-а на источноевропске државе и комунизам, гдје се у чувеној паралели Солжењицина о великом писцу као другој влади, књижевност почиње да има једну врсту политичког утицаја који је чини аутоматски друштвено релевантнијом него што је то на западу. У расправама код нас често се говорио да је књижевност некад била важна а да смо сад у некој транзицији. Све зависи која је дифолт позиција. Ми који памтимо колико-толико тај период кад је књижевност била социјално релевантна, нама можда тај период недостаје, али он на западу као такав није постојао практично у задњих 100 година. Оно што Вартел не каже, али се наслућује, јесте да као да не вјерује да се у источној Европи може бити књижевно релевантан и истовремено остати писац озбиљне естетике и амбиција. Онда је управо књижевница коју је он прву објавио у Америци показала да је то могуће”, истакао је Баздуљ.
Програм седмог Фестивала “Ћирилицом” биће настављен вечерас од 21 сат када ће нобеловки Олги Токарчук на Тргу између цркава бити уручена награда “Књижевни пламен”.
