Претпосљедње вечери седмог Фестивала „Ћирилицом“ синоћ је у црква Санта Мариа ин Пунта у будванском Старом граду, уз велико интересовање и присуство публике, уприличено отварање ретроспективне постхумне изложбе слика и скулптура „Бројгеловски погледи на Будву“ умјетника Драгана Станишића (1953 – 2007).
На отварању изложбе говорили су историчар умјетности Миљан Живковић, уз Марка Кентеру један од приређивача изложбе, те у име породице Ивана Домазетовић, док је историчарка умјетности, магистрица Луција Ђурашковић отворила изложбу.
Живковић је у свом излагању навео основне податке из биографије умјетника Драгана Станишића, истакавши да је Станишић још од дјетињства показивао склоност ка разним облицима умјетности – сликарству, вајарству, макетарству, раду са стаклом, док је спектар интересовања из теорије употпунио историјом умјетности и археологијом.
„Иако је готово комплетан радни вијек везао за будванску Пошту, срце и ум су готово без предаха пратили пасију и велику жељу још од дјечачких дана, а која се огледала у настојању да упише ликовну академију. Своје хобије и вјештине савршено је уклапао у пракси, па је током многобројних ронилачких акција успијевао да са морског дна донесе и амфоре, које би великодушно донирао будванском Музеју. Ова трбушаста ваза јавља се и као један од животних амблема нашег умјетника, јер је у младости је припадао клубу који је заједно са друштвом назвао управо „Амфора“. Осим поменутог клуба Драган је припадао и некадашњем Удружењу сликара Будве које је међусобно и несебично размјењивало погледе и идеје везане за дјеловање у најфинијој од животних сфера. Заједно са супругом Зорицом подигао је троје дјеце – Иву, Стева и Марка, у чијим бићима и данас живи посвећеност свему што је имало везе за умјетношћу и са умјетничким. Услијед болести, али у препознатљивом животном стилу који је одзвањао од ведрине духа, Драган је 14. децембра 2007. године напустио овај свијет. Оставивши иза себе небројиве, најразличитије погледе на Будву и живот уопште, есенцији свог постојања подарио је вјечан сјај и неограничен живот“, казао је Живковић.
На отварању изложбе у име породице и пријатеља присутнима се обратила Ивана Домазетовић која је захвалила организаторима и приређивачима изложбе и свим пријатељима који су омогућили публици да доживи сликарство овог нашег ријетког суграђанина. Домазетовић је са присутнима подијелила и сјећање како је Драган стварао.
„У том периоду док смо одрастали били смо мали да препознамо значај слике, а велики да потврдимо да су боје које је користио најприближније колориту нашег града. На четкицама које су спретно биле смјештене у металној чаши стапале су се земљане нијансе боја којима је осликан камен, дајући сликама и вјековима још већу трајност и стаменост, те се на траговима боје већ могло јасно, вез гледања радова, препознати стил којим је сликао. Увијек је било фасцинантно како од једног парчета дрвета којег је бура избацила на обалу може настати лик који и даље живи у нашим причама, са свим карактерним особинама и прожет духовитим досјеткама. Ово је показатељ да некад није потребно отићи далеко и да нису потребне високе школе за квалитет стварања. Потребно је било само да се завири иза шкура једне будванске породице која је на једном простору његовала љубав према књизи, скулптури, умјетнинама и сликама. То знање и таленат су наслиједила дјеца, а иста интереосвања дијелили су и сви они који су са нама одрастали, дружили се и живјели вјековима баштињене вриједности. Ту се могла јасно видјети љубав према својој породици, граду, пријатељима, умјетности… и остављен је задатак свима нама који смо били дио те приче да ненаметљиво и шаљиво, како је то Драган умио, сачувамо оно што је суштински најважније“, истакла је Домазетовић.
Изложбу „Бројгеловски погледи на Будву“ свечано је отворила магистрица Луција Ђурашковић која је истакла да умјетник Драган Станишић одмалена постаје аутодидакт који се показује бољим од многих академски образованих умјетника, те да, као такав, представља јединствену појаву не само на простору Будве, већ и много шире.
„Рекла бих, већег талента а скромнијег духа тешко да би могли срести, али, свјетлост креације и талента увијек пронађе пут да засија. Зато се посебно захваљујем колеги Марку Кентери, у име посленика ликовне умјетности и културе, а самим тим и лично, јер је стицајем околности које не мирују открио Драгана Станишића и успио да га, уз свог колегу Миљана Зивковића, на један нови начин оживи, афирмише и представи у оквиру овог значајног Фестивала „Ћирилицом“ који васкрсава бројна имена наше културне прошлости и то овдје, у овом најзначајнијем простору сакралне средњовијековне Будве, гдје он, својом душом опчињеном љубављу према умјетности, миту, историји, хералдици и визури града у којем је живио, најистинскије неодољиво и припада и гдје кроз своја дјела и даље живи са нама. Бојим се да бих својим значењско-формалним тумачењем његовог дјела, оплемењеног и новом технологијом оживјавања умјетнички већ створеног, само пореметила оно мистично и тајно, тачно успоредиво са бројгеловским, што свака фантастична и фасцинантна Драганова слика, осликани предмет или скулпутра скрива и носи у својој садржини, са управо оних хиљаду ријечи које се очитују у свакој од њих. Попут фламанских ликовних великана 16. вијека у којима и данас инспирацију налазе многи умјетници, Драган невјероватном лакоћом компонује сложене сцене, преносећи симболичне приче и поуке гдје разни ликови обављају различите задатке имајући своје мјесто и функцију у призору, док сви заједно стварају живахну слику некадашњег будванског свакодневног живота“, навела је Ђурашковић.
Изложба „Бројгеловски погледи на Будву“, генијалног али мање познатог будванског умјетника, Драгана Станишића, на којој је представљано тридесетак радова, наишла је на велико интересовање и одличан пријем код будванске публике, а сви заинтересовани изложбу ће моћи да погледају до 24. септембра.
Биографија умјетника
Рођен на Цетињу 1953, Драган Станишић је најраније дјетињство провео у Дубровнику, а основно и гимназијско школовање завршио је у Будви. Ликовно надарен желио је студирати ликовну академију или историју умјетности, али стицајем породичних околности уписује Правни факултет који напушта након друге године.
Бавио се сликањем, вајањем, резбарењем, надоградњом старих амфора, израдом макета градова, сакупљао стари новац и сачинио колекцију… Био је члан Удружења сликара Будве и на једној групној изложби након његове смрти, у Модерној галерији у Будви били су изложени неки његови радови.
Ово је прва самостална изложба, постхумно уприличена. Био је запослен у пошти а умро је 2007. године у 54-ој години.
