Umjetnica će na neuobičajen i sebi svojstven način otvoriti izložbu. Napominjemo da će prilikom ovog događaja od strane JU Muzeji i galerije Budve biti ispoštovane sve mjere NKT za sprečavanje širenja koronavirusa.
Povodom izložbe umjetnica je zapisala: „Godine 2012. na festivalu „Grad teatar” u rodnoj Budvi, u jednom od najizazovnijih izložbenih prostora, izložila sam slike iz ciklusa „GRANICE”. Ja sam „štafelajni slikar”, no sam čin otvaranja doživljavam ozbiljno i ponekad se upustim, skliznem, u performans. Osvetljen je bio samo triptih u apsidi, razvukla sam konop posred crkve da ljudi u tami ne mogu prići slikama. Htela sam da ih opomenem koliko su naviknuti da prihvate granicu koju im neko opravdano ili neopravdano postavi. Moje razmišljanje o završenim slikama i pod koji naziv mogu da ih sve stavim bio je „Granice”. Granice u nama i oko nas. Na mnogim slikama ljudi su upadali u vodu, prolazili kroz nju ili vazduh. Možda su se upravo davili u sopstvenim ograničenjima, možda su padali u ambis probijajući granice. Morske životinje, životinje koje žive u divljini, da li su one zaista slobodne ili im mi ovako uzvišeno ograničeni postavljamo granice? Strahovi od nepoznatog, novog, strahovi od radosti i oslobođenja nas teraju da postavimo granice. Kao majka znam da deca stalno ispituju granice manipulisanja svojih roditelja. Rastežu ih i pod opasnošču da će biti kazne. Kad plivam kroz more i te kako me strah dubine, daljine, neizvesnog, ali ipak idem napred i sama sebe iskušavam. Ali to je svojstveno slikaru, umetniku, da bude detinjast, da postavlja nezgodna pitanja, da izaziva, da bude večiti buntovnik. Šteta što većina zaboravi to dete u sebi. Zaboravi da postavlja pitanja i sebi i drugima. Zaboravi da je promena dobra. Da promena nije zlo. Da kad se slatko dete izbubuljičavi, to je bolna transformacija, ali vodi odrastanju, spoznaji novih stvari. Otvaranje novih poglavlja, novih pitanja, prelaz preko novih prepreka, novih granica... Sada, osam godina kasnije izlažem slike sa zajedničkim imeniteljem „PREOBRAŽAJ”. Čudno, ali vrlo slična upitanost kod mene je: zašto se ljudi boje promene? Zašto se boje drugačijosti? „Naš mozak, koža, krv, DNK, kosti, pluća. Svaki deo našeg tela se potpuno obnavlja. Stare ćelije se zamenjuju potpuno novim ćelijama. I za par godina, svaka ćelija u našem telu je potpuno nova ćelija. Što znači da smo i mi na ćelijskom nivou potpuno novi. Više u nama nema ničega od onoga što smo bili ranije. Transformisali smo se. Da li ćemo postati leptir ili nešto dugo zavisi od nas samih. Zavisi od toga kako se ophodimo prema našem telu. Zavisi od toga čime hranimo naše telo. Ali i od toga čime hranimo naš um. Upravo zato ljudi na mojim slikama dobijaju krila, krake hobotnice, glave bikova, urlike gavranova. Ako nam se svaka ćelija unutar tela menja, pa zašto to ne slaviti kao novo rođenje, kao čudo, a ne čudnovatost. Zar ceo život ne učimo, ako učimo, nadograđujemo se, moramo se menjati – PREOBRAZITI, doživeti metarmofozu. Kako onda prihvatamo živeti u svetu konstante, u svetu brutalnih granica, u svetu besmisla, u svetu pogaženog prirodnog zakona? Prirodni zakon je univerzalan i iznad svih.“
Jelena Papović je rođena na Cetinju, 28. januara 1975. godine. Djetinjstvo provodi u Budvi, Srednju školu za industrijsko oblikovanje uči u Beogradu, a Fakultet likovnih umjetnosti završila je na Cetinju 1997. godine u klasi profesora Nikole Gvozdenovića – Gvozda. Postdiplomske studije je pohađala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kod profesora Gradimira Petrovića. Od 1998. godine stvara i živi u ateljeu u budvanskom Starom gradu. Iskustvo ima na radu kao scenograf za nekoliko pozorišnih amaterskih predstava, i kao novinar koji je radio reportaže likovnih i alternativnih muzičkih događaja, kao i intervjue sa nekim od značajnih umjetnika koji su posjetili Budvu (period od 1998. do 2004. godine). Organizovala je nekoliko izložbi mladih umjetnika u otvorenim i zatvorenim prostorima. Učestvovala u radionicama za djecu i omladinu.
Izložba će biti otvorena za posjetioce do 30. jula.
