Dvoipočasovna „Opera ultima” ima dva međusobno kontrastna dijela, scenska čitanja dva Bomaršeova komada, „Seviljski berberin” (1773) i „Figarova ženidba” (1778), oba ostvarena kroz značenjski inspirativnu formu „pozorišta u pozorištu” (dramaturg Kata Đarmati, kompozitor Irena Popović). Prvi dio igra se u parodičnom tonu, kao vid protesta umjetnika koji su dobili zadatak da igraju komičnu operu, što ne žele, ali nisu u mogućnosti da tu političku direktivu odbiju, jer im je egzistencija ugrožena. Glumci se zato krive, krevelje i samopodvrgavaju raznim grubostima u pripovedanju melodramske radnje o ljubavi između Rozine (Emina Elor) i grofa Almavive (Eduard Sabo). Rozinu je zarobio matori doktor Bartolo (Zoltan Širmer), a zahvaljujući mudrosti Figara, Bartolovog berberina (Aron Balaž), ljubav mladih idilično trijumfuje.
U hiperteatralno izvođenje ove komične opere utisnut je niz rediteljskih postupaka koji nastavljaju razbijanje iluzija, sabotiranje ideje politizovanja teatra, nametanja politički poželjnog repertoara. Na primer, glumac Aron Balaž u pojedinim scenama skida periku, izlazi iz uloge i izražava lično nezadovoljstvo zbog uticaja politike na umjetnost, gušenja teatarskih sloboda. Članovi orkestra predstavljeni su kartonskim maketama, namjerno trapavo gurnutim na proscenijum, što pojačava značenje parodičnosti, a takođe se može shvatiti i kao odraz bijedne ekonomske situacije u teatru (scenografija Marija Kalabić, kostimi Marina Sremac).
Drugi dio predstave, izvođenje „Figarove ženidbe”, donosi jako zamračenje, u odnosu na vedriji, iako subverzivno karikiran, prvi dio. Taj kontrast izražen je i na vizuelnom planu, u prvom dijelu prevlađuju bijele boje, dok je drugi obilježen vrlo tamnim tonovima. „Figarova ženidba” je treći dio Bomaršeove trilogije o Figaru, komad koji je bitno nagovestio Francusku revoluciju, opirući se privilegijama aristokratije. Radnja se dešava tri godine poslije radnje „Seviljskog berberina” (prvog dijela trilogije), i donosi raščerečenje iluzija o neuništivosti ljubavi, opisanih u prvom delu. Almaviva je izgubio interesovanje za Rozinu i bacio oko na Figarovu zaručnicu Suzanu (Agota Silađi), dok je Rozinu slomilo to otrežnjenje, shvatanje da joj ljubav nije sloboda, već tamnica.
Paralelno s ovom demistifikacijom ljubavnih odnosa plete se i društveno-politička demistifikacija, zasnovana na jakoj osudi bahatog iživljavanja privilegovanih slojeva. Figaro je pobunjeni sluga, snažna individua koja diže glas protiv društvenih nakaznosti, neprirodnih raslojenosti, pljačkanja i uništavanja zemlje od strane korumpiranih političara. U izvođenje scena iz Bomaršeovog komada ovde su uključeni songovi savremene tematike koji odražavaju nagomilane probleme u ovdašnjem društvu. Akteri se odlučno bune protiv vremena u kojem se rad, trud i pamet ne cijene, vremena korenite politizacije i opšte prostitucije, vremena u kojem je sve na prodaju i u kojem je moralno nemati morala. Ovaj spoj istorijskog i prezentnog sugeriše sličnosti između našeg vremena i vremena predvečerja Francuske revolucije. U oba slučaja iscrtane su okolnosti koje nagoveštavaju kraj jednog sveta, blizinu revolucionarnog obrta u društvu koje je pred samouništenjem.
izvor: politika.rs
