Dio teksta iz kataloga Nede Radoičić, istoričarke umjetnosti i nezavisne kustoskinje:

„Kristina Milivojević ukazuje na postojanje skrivenih veza i fragmentacija. Nesagledivost i nesavladivost nameću se kao osećanja koja provejavaju njenim radovima. Umetnica fingira razorni karakter savremene civilizacije i njenu hermetičnost. Preispituje i razmekšava okamenjene filozofske tradicije. Usmerava se u pravcu neponovljivosti događaja. Umetnica kreira dubinski subverzivne radove razbijaći preovlađujuću indiferentnost. Razmatra pitanja pluralizacija smisla i upitnog, uzdizanja vrhovnih istina. Milivojevićeva kreira vrste mentalnih slika, burno reagujući na raznovrsna stanja sveta. Inkarnate i zgrade analogno tretira kao vrste zaštitnih opni kojima se natkriva sve što je potisnuto i skriveno. Bavi se ispitivanjem forme kao prisustva i filozofskim uzdizanjem osećanja. Metamorfoze predstavljaju osnovne motivske smernice njenog stvaralaštva. Delovi tela koji deluju zajedno i oblikuju svoju sadašnjost, mogu se sagledavati u kontekstu sveprisutnih pokušaja da se ljudsko telo povinuje, imobilizuje i kontroliše, kao i umetničkih strategija otpora. Njene izlomljene kompozicije i kontekstualizacije mogu se posmatrati kao produkti svakodnevnih nemilih događaja i iritacija. Umetnica obelodanjuje iščezlo i izgubljeno sa izvesnom dozom ironije. Učestalo inkorporira rešetkaste strukture kako bi izrazila maglovitost i privid sećanja kroz vizuru ograničenja. Telo kao metafora društva, kao instrument življenog iskustva, i kao površina inskripcije zauzima centralno mesto u savremenoj socijalnoj teoriji. Liotar opisuje kožu kao „prostranu membranu libidinalnog tela” koja funkcioniše kao zona pulsacije intenziteta, u okviru koje čitljivost iskrsava. Pitanja tela, telesnih želja i čežnji tematizuju distinkciju između privatnih i javnih kodova značenja. Integrisanjem različitih delova tela kreirala je taktilnu sponu između njih, i pritom je oformila vrstu živog organskog okruženja. Anticipacije distopijske budućnosti reflektuju se u prepuštenosti imobilnosti i zanemelosti pred tehnološkim progresom. Osetne su De Kirikovske primese metafizičke umetnosti u traganjima za utopijskim purifikacijama od rata, konotacija smrti i destrukcije. Uloga marioneta i avatara u umetnosti je da otkriju težnju ljudske prirode da prikrije, potisne osećanja i pulsacije. Evidentna je funkcija slučajnosti i eksperimentalni kumulativni karakter radova. Izranjaju novi vidovi struktuiranja iskustva putem serije mikro-znakova eksperimentalnog filmskog otelotvorenja. U crtežima se pojavljuje nekoliko struja i melodijskih linija sa damarima spletova tela, koji nagoveštavaju sofisticiranost emotivnih prožimanja. Osobenost autorkinog pristupa najefektnije se odražava u fokusiranju na tiroidnu oblast koja se esencijalno povezuje sa domenom osećanja, senzitivnosti i senzibilnosti. Zalazi u oblasti ekokritičke umetnosti i decentrira poziciju čoveka u odnosu na ostale elemente ekosistema u kome obitava. Umetnica trezveno reaguje na prostore i kontekste u kojima se nalazi. Pravi komparacije između modernističkih minimalističkih fasada i nakićenih, ukrašenih fasada proteklih vremena. Obrađuje fotografije iz porodične arhive, elaborirajući teme sećanja u raznolikim vidovima. Iv Alan Boa tvrdio je da kolažirana površina kombinuje forme „kompleksne geologije” koja ima palimpsestnu strukturu. Kolaže odlikuju postavljeni fragmenti fotografija telesnosti, delova tela iz novinskih isečaka gde inkarnati dolaze do izražaja. Ostvaruje oniričke kolaže Magritovskih prizvuka. Izvodi kolaže u kojima suprotstavlja telesnost delova tela, segmentima gabarita zgrada. U nizu radova konfrontira telesnost plavetnilu prostorije koja asocira na bazenski ambijent, aludirajući na sterilizaciju i na anesteziranost. Izvela je pojedine kolaže koje karakterišu postapokaliptične galaktičke indikacije i hibridni identiteti. Ova izložba je osmišljena kao osobeno polemičko iskustvo. Ambijentalizovana je nemoć i meandriranje osećanja. Dela Milivojevićeve predstavljaju plodove tragalačkih napora da se iznađu solucije protiv skučenosti pogleda.”



Kristina Milivojević, rođena je 1985. godine u Beogradu. Diplomirala je na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti 2009. godine u Beogradu. Trenutno na Master studijama – Audiovizuelne kompozicije, Odsek za umetnost i dizajn na Beogradskoj akademiji poslovnih i umetničkih strukovnih studija. Bavi se umetnošću i eksperimentom izraza kroz različite medije: crtež, slika, grafika, fotografija i video rad. Izlagala je na više kolektivnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Članica je ULUPUDS- a od 2017. godine. Živi i radi u Beogradu.

Izložba će biti otvorena do 17. oktobra 2022. godine.