Kao odličan poznavalac književnih prilika kao i djela Aleksandra Gatalice, prof. dr Aleksandar Jerkov ističe da novi Gataličin roman Poslednji Argonaut otvara pitanje šta je poslednja velika tema čovjeka i čovječanstva. “Najvažnija tema je hoće li opstati čovek kao takav; 19. vek se završio sa strašnim pitanjem da je Bog mrtav, 20.vek se završio sa strašnom temom da je čovek mrtav, a 21. vek će biti pitanje postoji li neka sledeća forma čoveka koji nije biotički identičan sa nama.” Nas kao ljude odlikuje to što se mi samih sebe sjećamo, što pamtimo šta smo u ovom trenutku. Dramatično je pitanje hoće li sjutra cjelina naših memorija biti učitana u neki kompjuter i u tom kompjuteru nastaviti da živi cjelina naših doživljaja u nekom programu – ističe prof. Jerkov. On je nadalje istakao da se na samom početku romana susrećemo sa likom pisca, te da je ovo autentično i eminentno roman o piscu: “i u tom smislu reči nosi ono što je Blok nazvao privilegijom lika pisca u romanu. A Blok kaže da je privilegija za društvo ako se pojavi lik pisca u romanu, taj pisac percipira ceo svet, a iz načina na koji percipira svet, vi vidite gdje je estetski fokus toga romana.” U romanu junak, izgubivši memoriju, traga za samim sobom i otkriva jedan skriveni kapacitet da se u ljudskom mozgu mogu naći memorije koje nisu stvar neposrednog ljudskog iskustva, nego koje su jedna vrsta upijanja najšireg polja znanja. “Odjednom on u sebi pronalazi slojeve vremena, dubine, prošlosti, svega i njegova priča postaje priča koja je relevantna za nas zato što njegova potraga za sobom je prestala da bude potraga za iskustvom jednog konkretnog književnog junaka, nego je sudar između volje i sposobnosti pisca da stvara i celine iskustva koju čovečanstvo može da ponudi u dubini kulturno-istorijskog pamćenja i oblicima posedovanja koji dolaze. Prema tome knjiga govori o relevantnom, bitnom, važnom problemu, knjiga govori o nečemu što je sada mala poetika Aleksandra Gatalice; nije okrenuta u prošlost, u antiku, u Prvi svetski rat, nego je okrenuta u budućnost, koja će, iako još nije nastupila, biti relevantno istorijsko iskustvo.”

Sam naslov “Poslednji argonaut” je jasan i u srpskoj književnosti ima dvije važne linije koje su preteče: jedna je od Jakova Ignjatovića do Kiša i Tišme preko Radomira Konstantinovića… to je ahasverovska tema lutalice; ali ova argonautička nju je koristio Miloš Stambolić u svom tekstu o Bori Ćosiću… a svi znamo ko je argonaut – pa Pekić. I onda kada Pekić izroni na stranicama Sašinog romana to je stvar jednog pisca koji se usudi, s razlogom i s pravom, da stane pred lice jednog od najvećih srpskih pisaca dvadesetoga veka i koji hoće da kaže: ja, Aleksandar Gatalica sa svojom književnošću imam nešto da kažem Borislavu Pekiću i njegovoj književnosti zato što i ja prolazim kroz dubine vremena još u većem rasponu određenih istorijskih slojeva nego što je to vezano za neposredno životno iskustvo Zlatnog runa, a opet u istoj širini dakle od mitskih dubina pamćenja, od predantičkih slojeva kao kod Pekića i hoću da vodim jedan dijalog…”

Knjiga ima i jedan unutrašnji prsten od Kanta do Hegela. Profesor Jerkov ističe da nema književnosti kad nije misaona, kad nije duboka, kad nema poriv za mudrošću i kad samim tim nije filozofična. Ova knjiga je za Jerkova enciklopedija i on vjeruje u takve knjige.Enciklopedije mogu biti i enciklopedije jednog utiska, jednog događaja, jednog doživljaja, ali volja za tim da se nešto iscrpe da se postigne jedna vrsta totalizacije makar fragmenta, momenta, mogućnosti same, to je po mišljenju profesora Jerkova “organska forma književnosti, kako su govorili romantičari i ona je važna i ona daje neki značaj i vrednost jednoj knjizi.” Ovo je argonautsko lutanje kroz horizonte kultura, doživljaja, kroz horizonte različitih pokušaja rekonstrukcije načina da pristupite sopstvenom sjećanju. Ovo je jedna velika i veoma zahtjevna knjiga i nije dovoljno jedno čitanje, već je potrebno vrijeme, posvećenost i strpljenje. Ovo je knjiga koja je ozdravljujuća između ostalog i zato što smo izloženi horizontima primitivnih iskustava, pa sve sve što je dublje nameće nam se kao pretenciozno i previše – zaključuje profesor Aleksandar Jerkov.
U osnovi knjige Poslednji argonaut nalazi se avantura – istakao je autor Aleksandar Gatalica.Ideja je ono što pravi roman. ”Ovde je ideja bila i zamašna i jednostavna i komplikovana u isto vreme. Šta bi se dogodilo kada bi neko tragajući za svojim ličnim sećanjima koja je izgubio na početku romana nabasao na nešto mnogo ozbiljnije a to je da može da bude neka vrsta radio-stanice i da bude povezan sa idejama svih ljudi koji su živeli u istoriji civilizacije. Tragajući za tim odgovorom, počeo sam da tragam za tim koliko je ljudi živelo od drevnog grada Ur do danas. Postoje antropološke pretpostavke da je živelo 107 i po milijardi ljudi. Šta je zapravo istorija? Istorija je ono što je važno, što se dogodilo, što su istoričari zabeležili kao krucijalno, imanentno,dominantno … Ali šta se nalazi ispod toga? Šta bi bilo kada bi neko došao u kontakt sa svim sećanjima i kada bi ona trasirala prava sećanja na jedno vreme… Ovo jeste jedan povratak u istoriju, ali sasvim drugačiji u odnosu na onaj kakav je bio u Velikom ratu; ja ovde podastirem nešto što mi se čini najpreciznijim odrazom onoga što se zbilja dogodilo.(…) U određenim epohama se dešavalo i ono što kaže istorija, ali i mnogo toga ispod.” Gatalica se pokazao i kao neko ko je dobro upućen i dobro zna o “predmetu kazivanja”. Da bi napisao ovaj roman, autor Aleksandar Gatalica je razgovarao i sa neurolozima, i sa patolozima o tome šta se dešava sa mrtvim ljudima i šta je to smrt, zatim sa oftalmolozima…
Da li se plaši provjeravanja stručne i ostale javnosti, Gatalica odgovara da je ono što je napisao provjereno : “nije ovo knjiga koja je uvod u anatomiju, niti uvod u neurologiju. Ovo je roman i on može da omane samo ako ne izazove emocije. Ostalo nije od poetičke važnosti. Jas am u stalnoj potrazi za savršenom knjigom bez greške. Ona knjiga koja je imala najviše grešaka i koja je toliko popravljana a da vi to možda niste videli u različitim izdanjima je upravo Veliki rat ” – u pitanju su bile sitne greške koje su popravljane, i za izdanje koje će izaći u ediciji Prvi svetski rat u srpskoj književnosti sada su sve popravljene. Knjiga Poslednji argonaut je na jedan drugi način bila osjetljiva za provjeravanja, a to je protok vremena: “pošto vreme protiče na različite načine junaku kada je na ovakvim putovanjima u odnosu na onakvo vreme koje protiče dok je on na tim putovanjima. On je naime nekih 360 dana na putu, a u stvarnom životu on zapravo leži obamro na krevetu u tom sanatorijumu i hrane ga intravenozno… Od poetičke važnosti je da li je knjiga za čitaoca zanimljiva ili nije”. Ovo je knjiga koju je autor, prvi put, napisao sa hepi endom koji podrazumijeva da je junak pronašao u nekoj čudnovatoj dimenziji ljubav, porodicu i smirenje što je između ostalog i jedna od poruka djela. Glavni junak kreće u putešestvije jer je zaboravio ko je, a hepi end nije zbog hepi enda, već je upravo zbog samog tog emotivnog sjećanja: “vi ste ono što vas određuje pozitivnim ljudskim sećanjima na vas same”. Nije lako napisati hepi end u takozvanoj visokoj ili ozbiljnoj literaturi smatra autor.
Nacionalna književnost ne stanuje obavezno u nacionalnim temama, smatra Aleksandar Gatalica; po njegovom sudu, za njega ona stanuje tamo gdje on piše.
Roman Poslednji argonaut je trinaesta knjiga Aleksandra Gatalice, a za djelo Veliki rat koje je doživjelo 30 izdanja dobio je NIN-ovu i nagradu “Meša Selimović”.