U holu Akademije znanja o romanu će govoriti književni kritičar Karlo Astrahan i autor. Vanja Bulić (1947) radni vijek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je snimio više od dvije i po hiljade jednočasovnih emisija, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Snimao je dokumentarne filmove (Državni radnik, Crveni barjak Filipa Filipovića), scenarista je tri
TV serije (Jugovići, Javlja mi se iz dubine duše i Drugo stanje). Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje. Napisao je zbirke priča Kako sam gajio blizance
(1995), Sto bisera (2009), Istorija u krevetu (2012), Muškarac u izvesnim godinama (2014) i Zašto bog nema auto (2016), romane Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (1999), Zadah belog (2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje (2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Teslina pošiljka (2015), Devedesete (2015 – knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina XX veka), Šmekeri (2015), Šmekerke (2016), Viza za nebo (2016) i Dušanova kletva (2018).
Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Ristovskog i Jelisavete Seke Sablić. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, kao i tri godišnja priznanja Zlatni hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine). Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije.
Autor, Vanja Bulić, u predgovoru Kako nastaju rupe u glavi između ostalog bilježi sljedeće: „Pisanje satiričnih priča danas slično je pisanju satiričnih priča osamdesetih godina, nakon Titove smrti, mada je teško naći dodirne tačke između ta dva perioda. Jedina sličnost je u tome što smo i tada, a i sada, neprestano u nekim reformama i ozbiljnim zaduživanjima kod stranih investitora, koji nas vode u nikad bolji život. I tada, pre četrdeset godina, a i danas, kada napišem istinit tekst, on zvuči kao satira. Šta je uzrok ovoj čudnoj društvenoj pojavi?“
Satiričar Aleksandar Čotrić u pogovoru bilježi: „Kada Vanja Bulić u svojim pričama dodirne ranjiva mesta u društvu i ukaže na nedostatke, čitaocu izmami osmeh na licu koristeći reči koje ga oraspolože, a kad se nasmeje svom bolui tretira svoj život sa smeškom, onda se njegov bol smanjuje i on pronalazi rešenje. Za ovo štivo, simbolučno i adekvatno nazvano Rupe u glavi, s punim pravom možemo reći da je lekovito, jer je smeh blagotvoran, a kao što znamo – lekovi jesu gorki, ali ih koristimo da se bolje osećamo i izlećimo.“
