U najavi za roman “Maksimum” se kaže da je to knjiga o mehanizmima hajke i javnog progona. Glavni junak je Maksimilijan Vajner Maksimum, istoričar umjetnosti i umjetnik naive koji “iznenada biva optužen da je falsifikator i da je na tržištu slika naivneumetnosti podmetnuo svoje slike pod imenom misteriozne umetnice koja u istovreme volšebno nestaje. Maksimumanapuštaju i napadaju neke kolege i prijatelji, mediji od njega prave slučaj dovodeći u pitanje njegov ugled, autoritet i stručnoznanje.
Izložen napadima i podmetanjima, bezmogućnosti da istinu predstavi javnosti u kojoj obmane i laži imaju jednako pravograđanstva, Maksimum započinje priču u koju staje društvena, umetnička i javnaistorija poslednjih pola veka ove zemlje” – stoji u opisu romana Vide Ognjenović koji je objavljen u oktobru 2017. godine.
Svaki naš iole bolji pisac bi mogao da kaže da je to autobiografski roman. A ja kažem da je napad na ljude koji su iznad sredine kod nas domaća radinost. I jedan od najvećih problema, rak-rana pre svega za sistem vrednosti a on, taj sistem, jeste temelj i uporište i ishodište svakog i svačijeg života. Ovde nema vrednosti u koju neće posumnjati ponajviše onaj ko bi trebalo da je podrži. Primerice, pre neku godinu tadašnji ministar kulture je rekao da mi nemamo umetničku, klasičnu muziku. A u to vreme, kao i danas, Evropom hara Isidora Žebeljan, naručuju joj se i izvode opere, koncerti... Ali, nije to slučaj samo sa književnošću i umetnošću. Tako je u svim profesijama i oblastima. Ako je prirodno da se ljudi grabe da napreduju, zauzmu bolje pozicije, zar mora biti obavezno i opšteprihvaćeno da čovek ne smatra da je uspeo ako nekog nije oborio. Neretko boljeg od sebe. Valjda je to sigurniji i brži put do uspeha; onaj ko vredi treba da bude diskreditovan da bi onaj ko manje vredi skočio na društvenoj lestvici. Samo, tako nas čitav niz pojedinačnih uspeha vodi u opšti neuspeh.
