На свечаном отварању предсједница Савјета Народне библиотеке Будве, професорица Марија Мајкић истакла је да је Фестивал заснован на прецизно уређеној концепцији, са узвишеном мисијом борбе за очување ћириличног писма, то јест за равноправност писама у Црној Гори. Како је казала, манифестација је наишла на широку подршку културне јавности и за кратко вријеме постала модеран културни медиј према коме се управљају други пројекти из културе.
„Наоко је парадоксално да програм „Ћирилицом“ који се залаже за традиционалне вриједности буде препознат по модерности, а управо се то догодило. „Ћирилицом“ се бави основама националне културе, оним на чему смо засновани и опстали као народ, а ћирилично писмо је било и остало најтврђа и најјача спона са нашим коријеном, са суштином нашег народног бића. Отуд наше интересовање сеже до оснивача Будве, Кадма и Хармоније који су нам донијели феничанско писмо, до Византије, и све до данас кад ми расправљамо о културним моделима као формулама за помирење. Зато овогодишњи програм Фестивала „Ћирилицом“ не почиње случајно приказима књиге Мираша Томовића „Византијски василевси“. Данас након цијеле једне године посвећеног, преданог и исцрпног рада на организацији Феситвала, са осјећањем поноса, позивамо све вас да се препустите нашим пјесничким, позоришним, књижевним, ликовним и музичким програмима. Добро сте дошли на будвански трг од ћирилице“, казала је Мајкић.
Фестивал је свечано отворио предсједник Скупштине општине Будва, Никола Јовановић који је поздравио све присутне и организаторима пожелио успјешан фестивал.
„Ово је седми по реду Фестивал „Ћирилицом“ који за Будву има веома важан значај, ове године посебно из разлога што смо финалисти за добијање титуле Европске пријестонице културе и управо је ћирилица оно што можемо да понудимо Европи и свијету и оно што нас на најбољи начин дефинише. Иако је задњих деценија било лоших покушаја да се ћирилица стави у запећак, да се учини неравноправном и можда и стави у заборав, овај фестивал и сви догађаји сличног типа су оживјели ћирилицу и учинили је модерном. Данас је модерно и данас је прихватљиво писати ћирилицом, прије свега мислити слободно и размишљати својом главом. Мени је велико задовољство што ће се овогодишњим програмима обиљежити два веома значајна догађаја, а то су прије свега 200 година од рођења Висариона Љубише 5. септембра и посјета Нобеловке Олге Токарчук, која је посвећена Европској пријестоници културе. Ова два догађаја најбоље свједоче о реномираности Фестивала који заузима мјесто које је веома важно у туристичкој понуди града, али и међу свим фестивалима који се организују у Црној Гори“, казао је Јовановић.
Главни и одговорни уредник Фестивала „Ћирилицом“ и предсједник Удружења издавача и књижара Црне Горе, Радомир Уљаревић у свом обраћању рекао је да је чуо да су на норвешке планине стигли и никшићки бајкери, а да је истовремено на његовом столу стајала отворена књига о крају пута која се бави синхроницитетом појава као најувјерљивијим доказом о постојању Бога. Ријеч је, како је појаснио, о књизи велике свјетске списатељице Олге Токарчук, која је гошћа седмог издања Фестивала и добитница награде „Књижевни пламен“ Нове Књиге, која ће јој бити уручена управо у Будви.
„Та есејистичка књига „Благи приповједач“ почиње причом о оном путнику који се упутио на крај пута и дошавши до самог краја кроз завјесу је као у позоришту прогледао на другу страну, штавише и провукао свој путнички штап, и сада он задивљено гледа тако невјероватне, очаравајуће призоре, заслљепљујуће љепоте за какве није могао претпоставити да постоје све док је био заробљен у свом ранијем свијету у претходном животу. Као што ни новорођенче док је још у мајчиној утроби не може ни да замисли како изгледа други свијет, дошавши к нама не може се нагледати овога свијета и његове засљепљујуће љепоте. И сви ми као да жудимо да прогледамо на другу страну, да нестрпљиву радозналост која нас тјера на пут задовољимо и да провјеримо и угледамо невидљиво, јер видљиво је „само омот око невидљивог“, рекао би Ава Јустин, тек она завјеса на позорници. А шта је умјетност ако није чежња да угледамо невидљиви свијет и завјесе ове позорнице се дижу да нам отворе тај поглед, само што ми морамо бити спремни да се сусретнемо са фантазијама које је нашао безимени путник и да уживамо у њима. А тамо иза завјесе чека нас азбучна истина, ћирилично писмо, она истина коју су равноапостолни Ћирило и Методије повјерили нама на чување. Сви програми које ми већ седму годину заредом овдје произносимо пред публику желе да, макар само на тренутак, преусмјере нашу пажњу на нешто тако важно, тако задивљујуће, очаравајуће, што се види тамо иза завјесе која је на крају пута, на крају једног и на почетку другог свијета, тамо камо су се запутили и ови никшићки бајкери“, казао је Уљаревић.
На церемонију свечаног отварања надовезао се концерт византијског дуета у саставу Верица Ожеговић (водећи мелодијски глас) и Милица Алексић (пратећи глас – исон). На репертоару су биле двије композиције које датирају из различитих периода развоја византијске музике: „Ниње сили“ и „Всјакоје диханије да хвалит Господа“. Трећу композицију, која је дио композиције „Богородице Дјево“, отпјевале су Ожеговић и гошћа Александра Арсенин.
Услиједио је и први књижевни програм VII Фестивала „Ћирилицом“ у оквиру којег је промовисана књига „Византијски василевси: од Константина Великог до Константина Драгаша“, аутора мр Мираша Томовића. О књизи која представља сабране животописе византијских царева од раног IV до средине XV вијека говорили су проф. др Душан Крцуновић и протојереј-ставрофор, проф. др Борис Брајовић. Професор Круцуновић истакао је да је ауторски првијенац магистра Томовића значајан из макар два разлога.
„Прије свега, због наше дијахронијске припадности византијском духовном комонвелту, а онда и због обнављања интересовања за историју Византијског царства и његов далекосежни цивилизацијски утицај на православне словенске народе, на њихову књижевну културу, ћирилично писмо, умјетност, појање, архитектуру, правни систем… Дакле, сви ти византијски утицаји трају све до данас, и важност овог дјела утолико је већа што наше занимање за историју Византије није чисто историографског карактера и просто антикварно. Тим прије што ни савремени западњачки историографски наративи и дискурси о Византијском царству још увијек нису успјели да се ослободе од стереотипа и предрасуда насљеђених још од Волтера и Монтескјеа, а нарочито од британског историчара Едварда Гибона. Израз „византинизам“, који је сковао управо Монтескје, служио је као метонимија за декаденцију, мрачњаштво, подаништво, сплеткарење, лукавство, деспотизам и вјерску затуцаност. Кључну улогу у етаблирању тих предрасуда о Византији одиграо је управо Гибон, који је био врстан историчар и изузетни писац, али који је у свом капиталном дјелу „Опадање и пропаст Римског царства“ поглавље о Византији писао са изразито негативним набојем, са цинизмом, а и са презиром, убивши, како је тврдио један савремени византолог, интересовање историчара скоро до средине 19. вијека за бављење Византијом. Отуд је ово дјело магистра Томовића драгоцјено, јер нас се византолошка тема двоструко тиче. Не само као тема која је релевантна за разумијевање наше културне историје, већ и као тема која је егзистенцијално релевантна за разумијевање наше савремене балканске судбине између истока и запада, у Европи која се одрекла властитог грчког језичког и јудеохришћанског насљеђа“, казао је професор Крцуновић, оцијенивши да је аутор стилом и приповједачким тоном омогућио аутентичан доживљај атмосфере и духа византијске културе.
„У свом приповједачком тоналитету, Томовићева књига о византијским василевсима блиска је чувеном дјелу француског византолога Шарла Дила, чије „Византијске слике“ представљају галерију приповједних портрета најпознатијих византијских царица. Можда би ову књигу требало читати паралелно управо са књигом чувеног Шарла Дила“, сугерисао је он.
Према ријечима протојереја-ставрофора, проф. др Бориса Брајовића, књига „Византијски василевси: од Константина Великог до Константина Драгаша“ може да послужи као добар руководник за почетак откривања свијета и цивилизације који су нама блиски и далеки.
„Ријеч је о византијском свијету, о једном царству које се по много чему не може упоређивати ни са једном државом и културом у историји. Ова књига представља просопографију византијских царева, а сам попис одмах нам указује на временски распон од хиљаду година, по чему можемо видјети величину и значај тог царства. Зато се књига може користити као допунска литература за предмет „Историја византијске филозофије“. Званична титула византијског цара током раног периода била је „император“ или „аугуст“, исписана на латинском. Император је означавао војни статус, а замијенио га је император који је представљао апсолутну власт. За вријеме Ираклија појавио се и грчки израз василевс. Традиционална титула „аугуст“ је ограничена на документе, натписе и новчиће. Понекад се појављује израз деспот, који је преузет у српским владарским титулама и који су додјељивали византијски василевси српским племићима“, казао је Брајовић.
Професор је говорио и о институцији цара у Византији, истакавши да су основни елементи монархијске политике преузети из хеленистичке политичке филозофије.
„Овај облик владавине заузео је стабилне оквире у римској држави, а у Византији је он додатно христијанизован. А христијанизовао га је Евсевије из Цезараје, јер је државу окарактерисао као слику Очевог царства, а цара као подражавање Бога Ријечи. Дакле, основа византијске империјалне идеологије је идеја о божанском човјеку, харизматичном владару који је Божији изабраник. Као изабраник, подражавајући Бога он оличава и све теолошке врлине. Као богонадахнут он разумије и извршава вољу Божију, праведан је, милостив, човјекољубив, беспрекоран и изнад свега побожан хришћанин способан да рјешава и доктринарна питања. Дакле, цар или василевс као богонадахнут је изабраник изнад закона и уставне баријере, које наравно у том периоду не постоје, али он је морално везан мрежом вриједности која се састоји и од хришћанског милосрђа и идеје класичног грчког свијета о поштовању достојанства човјека. Цар подлијеже законима које издаје док обучава своје поданике поштовању закона и управо то разликује цара од тиранина и истовремено обезбјеђује престиж његове власти“, закључио је Брајовић.
Модераторка вечери била је Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке Будве.
Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен сјутра вече од 21 час представљањем књиге „Извјештаји „ad limina“ которских бискупа Светој Столици (1592-1708)“. На вечери ће говорити Жарко Лековић – научни сарадник на Историјском институту Црне Горе, историчарка Катарина Митровић и канцелар Которске бискупије Дон Роберт Тонсати. Фестивал је на програму до 13. септембра.
