Поред аутора, о књизи је говорио и проф. др Душан Крцуновић, којег је публика имала прилику да слуша и на отварању Фестивала 23. августа, у оквиру програма о византијским василевсима.

Професор Крцуновић објаснио је да пролегомена значи уводни есеј, односно увод у неко веће дјело. То, како је казао, важи и за пролегомену којој је претходио вишегодишњи напоран истраживачки рад на византијској философији, по којем је аутор Богољуб Шијаковић препознат и у ширим европским оквирима.

Према његовим ријечима, град који претендује на своје мјесто међу европским пријестоницама културе, не може имати учевнију препоруку од књиге „Пролегомена за византијску философију и питање хришћанске философије“, која, како је оцијенио, на свој начин тематизује и афирмише важну димензију европског културног идентитета.

„Управо је то један од бројних доприноса и резултата најновије књиге професора Шијаковића. У вријеме када су настајали први обриси ове књиге, почев од средине деведесетих година, у самом називу „византијска философија“ биле су спорне обје одреднице. Напокон, и цијела конструкција. С једне стране, византологија је била под сталним упливом предрасуда о византијској епохи као епохи религиозног мрачњаштва. С друге стране, наши академски философи љубоморно су чували прерогативе философског мишљења искључиво за себе, не дозвољавајући хришћанству било какву способност да философски мисли, то јест да брани, заступа и формулише своје вјерско искуство у медијуму философије. Другим ријечима, бављење византијском философијом изискивало је савладавање денунцијације Византије у оквиру историографије и савладавање денунцијација хришћанског погледа на свијет у академској философији и философској историографији. Професор Шијаковић се подухватио оба ова задатка“, истакао је Крцуновић.

Он је оцијенио да је од средине деведесетих година професор Шијаковић био један од ријетких, ако не и једини интелектуалац који је, као ex professo философ, заступао легитимност византијске философије као философске дисциплине, и као једне од најважнијих етапа на развојној линији хеленске философије и њеног интелектуалног и духовног насљеђа.

„Крајем осамдесетих и током деведесетих, говорити о византијској философији изазивало је подозрење код неких наших водећих академских философа, који су истрајавали на непомирљивом анатагонизму између философије и теологије, знања и вјере, аутономије и теономије, односно хетерономије. Слиједећи основно истраживачко начело, које, морамо признати, данас помало и недостаје, а оно једноставно гласи „ad fontes“, односно „ка изворима“, аутор „Пролегомене“ излаже управо разноврсне дефиниције философије које су византијски аутори преузели из хеленске философије, дајући им хришћански смисао и значење. Таква стратегија документовано је потврдила постојеће увиде да је византијска философија настала као плод сусрета хришћанства и хеленства, и у том сусрету је дошло до онога што професор Шијаковић именује као „христијанизација хеленства“ и „хеленизација хришћанства“, додао је Крцуновић.

Аутор, проф. др Богољуб Шијаковић истакао је да његова потреба да напише књигу није била само научничка и професорска, већ је желио да опише шта би требао да зна онај ко би желио да се бави византијском философијом. Како је казао, рецепција философије у Византији била је непосредна и све што знамо о античкој грчкој философији знамо захваљујући томе што је то сачувала Византија.

„Ако су то они сачували и пренијели Западној Европи, ваљда су знали која је вриједност тога, јер су чували оно што је највредније. Не само да су физички сачували и преписивали старе текстове, него су их изучавали, писали коментаре, компендијуме, флорилегијуме, приручнике, засновали школски систем изучавања философије. Византија је, дакле, једна синтеза која је у себи објединила не само грчко-римску антику, него и хришћанство, и то јудејске изворе хришћанства и источне, византијске изворе хришћанства. Захваљујући грчком преводу „Старог завјета“ са јеврејског, који су хеленизовани Јевреји у Александрији урадили, јеврејска мисао је преко грчког језика добила не само универзалност, него је она ушла у корпус европског идентитета и европске културе. Ми смо на тај начин добили нови концепт историје и истине. За Јевреје истина није логичка ствар која се доказује, као што је то за античке Грке. Истина се свједочи, јер се истина доживљава у историји. Према томе, историја носи истину, она има капацитет истине, у историјским догађајима ми видимо остварење и свједочанство истине. Тако и ми доживљавамо сопствену историју, зато је наша историја завјетна и ми као народи смо завјетни. Јер имамо једну врсту споразума да свједочимо једну истину, која није само ствар науке, логике и доказа тог типа. Сви ови елементи карактеришу византијску мисао и због тога кажем да је она у темељу идентитета европског духа“, истакао је професор Шијаковић.

Како је аутор нагласио, хришћанска философија у Византији је довршење античке философије.

„Главни мотив античке философије је питање како треба живјети. Како треба човјек да живи да би остварио срећу, задовољство и да би спасио своју душу, то је мотив философије. У Аполоновом храму у Делфима је писало „Познај самог себе“. Значи, познај самог себе да би одговорио на питање како треба да живиш. То је везано за питање како остварити врлине које воде ка спасењу. То имате у хришћанству, то имате код источних отаца. И то су врлине које нам показује сам Бог. Ако је врлина да се жртвујеш са ближњег, па то ти је Бог показао својим распећем и васкрсењем и жртвом за све људе. Ако је врлина да си солидаран, добар, да си племенит, да се супротстављаш злу, па све ти је то показао Бог. То је божанска врлина која се онда вјежба. Као што су антички философи развили посебне духовне вјежбе, тако су у православној традицији хришћанског истока у монашким заједницама развијане духовне вјежбе које су психосоматске и које служе да се оствари врлина која је ствар заједнице којој припадаш. Јер, личност је личност у заједници, није индивидуалност или самштина, па онда сад и врлина постаје ствар заједнице, а не приватна ствар. Треба као заједница да остварујемо добро и врлину. Кад све то знамо, онда просто постаје запањујуће откуд то да се оспорава уопште постојање философије у Византији“, казао је Шијаковић.

Разговор на тргу између цркава модерирала је Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке Будве.

Седми Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас са почетком у 21 сат првим ликовним програмом овогодишњег издања, изложбом „Одсјаји будванске прошлости кроз политеизам и хришћанство“, приређивача мр Луције Ђурашковић и Марка Кентере, и представљањем књиге „Ново варварство” филозофа, антрополога и књижевника Бојана Јовановића.

Исте вечери од 22 сата и 30 минута на сцени између цркава биће претпремијерно изведена балетска представа „Зидање Скадра“ кореографа Милоша Исаиловића у продукцији Народне библиотеке Будве и Битеф театра.

Фестивал „Ћирилицом“, који организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз покровитељство Туристичке организације општине Будва, на програму је до 13. септембра.