Универзитетски професор на Факултету драмских умјетности на Цетињу и члан Црногорске академије наука и умјетности, проф. др Синиша Јелушић, наш суграђанин, истакао је да у необично занимљиво постављеном наслову имамо три кључна појма: културу, моделе помирења, али и имплицирани конфликт без којег не може бити помирења.
„Код појма културе имамо два важна изворна термина – врло важан појам култа и појам colere (узгајати, обликовати). У овом случају, ја их посматрам равноправно. Овдје ћемо видјети да је овај појам узгајања у изворној варијанти везан за агрикултуру и обликовање биљака, а Цицерон му даје битно другачије значење и по њему је то animicultura, односно његовање душе или брига за развој душе. Култура се тиме повезује са врло специфичним појмом личности и треба да утврдимо куда нас води то могуће повезивање. Дакле, оно што је његује и о чему се брине јесте личност. Личност је у том смислу најдубље повезана са културом. И имамо сада та два апсекта: обликовање личности у њеном психолошком, дубинском развоју и имамо димензију култа коју ја повезујем са логосом и смислом. Јер, држим, без обзира да ли смо религиозни или нисмо, да је трансецендентна димензија личности необично битна, а о томе нас уче Карл Густав Јунг и Виктор Франкл. Код Јунга је врло познато да имамо индивидуациони процес који довршава управо у тој трансцендентној функцији јаства као смисла пута развоја личности. Просто би се могло врло грубо рећи да у овом концепту говоримо о одуховљењу оног нагонског у нама. Међутим, кад говоримо о личности као о култури увијек морамо имати аспект другог, јер се друго идентификује са појмом друге, другачије културе. И личност се, стога, постаје само преко другога који је различит у односу на нас и са којим успостављамо дијалог полазећи од логосне димензије. Тај други, по мом суду, у оном смислу који је за наш развој битан увијек од нас другачији, неријетко нам се супротставља, али је заправо фундаменталан за нас. У контексту теорије, имам у виду Мартина Бубера, Левинаса, Бахтина, Библера и код њих је основни став да се само преко ти постаје ја. Нема издвојености, аутистичног егзистирања за себе и култура је увијек у саодносу са другим. На овогодишњем фестивалу посебна пажња се посвећује византијској инспирацији, па помињем и великог Светог Максима Исповједника који је говорио да се спасавамо преко другог, који је битан за наше лично, хришћанско спасење“, истакао је професор Јелушић.
Српски универзитетски професор, теоретичар и историчар књижевности, проф. др Александар Јерков рекао је да питање о модалитетима помирења није питање само начелног карактера, него је врло конкретног карактера за грађане Црне Горе данас. Како је навео, један дио модела културног програма који представља Фестивал „Ћирилицом“ заснован је на томе да покушамо да дођемо до прилике да уопште поведемо дијалог.
„Као што сви врло добро знате, постоји један облик ћутања или затомљености из кога се уз помоћ „Ћирилицом“ хтјело изаћи и то је један модел помирења. То значи да треба да најзад дођемо до ријечи да можемо једни другима да се обратимо, а да то обраћање није папирнато и строго формално, него суштинско. Да то није дато као празна форма овлашћивања некога да у јавном простору може да буде шта хоће, а да то нема никакве последице јер имаш једног посланика више. Дакле, култура дијалога ако хоће да доведе до помирења онда мора да буде суштинска, а не формално демократска, и мора у себе унијети елемент разумијевања двије различите позиције које могу постојати. Из перспективе књижевности, на самом почетку постоји један фасцинантан примјер и западноевропска култура је изграђена на модалитету разумијевања Хомера као великог учитеља. Хомер нам је дао слику антике као такве и истовремено нам показао шта треба знати о ахајском човјеку да би уопште могли да га разумијете, усвојите и кренете тим путем даље. И кад хоће да вам прикаже, Хомер вам даје модел. Нигдје код Хомера нећете наћи да је правично да Грци сатру Троју. Нигдје нећете наћи легитимизацију једног пројекта, нити ћете наћи оцјену да је то освајачки поход у којем су неки луди Грци ријешили да сруше град који им је конкурентан. Него ћете пронаћи у 20.000 стихова драматичну борбу аутора самог са собом у покушају да разумије како су људи такви. Оно што нас књижевност учи јесте да не постоји модел који може да нам се наметне, јер би тај модел већ био облик насиља, него постоји модел уживљавања у проблематику гдје дате све од себе, као у једној врсти потлача, афричке праксе, гдје читав живот скупљаш и симболички капитал и све што имаш, и све даш, а онда имаш једну врсту моралне изузетности“, казао је професор Јерков.
Професорица књижевности и наша суграђанка, мр Божена Јелушић оцијенила је да сама тема округлог стола имплицира да живимо у непомиреном, подијељеном и посвађаном друштву, те да имплицира да култура јесте један од модела помирења. То је, како је казала, особито важно ако имамо у виду контекст, јер живимо у земљама које су се формирале након дезинтеграције једне заједничке државе, што је значило и дезинтеграцију свих њених институција које су његовале културу.
„Сада живимо у транзиционим друштвима која почивају на нездравим рецидивима некадашњих социјалистичких монополских пракси. И истовремено баштинимо ужасне коруптивне транзиционе праксе које смо за тих тридесетак година стекли. Оно што мене посебно интригира је питање транспарентности и власништва носилаца и учесника културних програма и уопште модела помирења кроз културу и употребе културе. Не могу да не кренем од примјера кандидатуре Будве за Европску пријестоницу културе. На крају смо добили потпуно посвађани град који се културом није помирио, а све је разријешено сусретом петоро људи, врло тоталитаристички и без инклузије. И у свему сам препознала транзиционе болести које су нешто што не дозвољава да култура буде модел помирења. Прво, култура се намеће примарно као бизнис и нешто од чега треба зарадити. Други проблем је корупција у култури која је неизбјежна јер су просто корумпирана друштва, а институције зависне и политичке инструиране. Онда имате скривене интересе и агенде појединих носилаца културних политика који потпуно онемогућавају било што што би било искорак. Постоји и недовољна инклузивност, нарочито када су у питању млади, слободни ствараоци. Културу Будве метафорички бих објаснила на два начина. Или као једну руку која гаси пожар и другу која га пали или као онај кавкаски круг кад обје мајке размичу дијете, па права мајка пусти да она крива узме да га не би рашчерупала. Хоће ли се будванска култура „рашчерупати“? Јер не видим да је та могућност културне размјене на нивоу нечега што би требало да буде Европска пријестоница културе довела до помирења“, рекла је професорица Јелушић.
Као учесник округлог стола најављен је и директор Националне и универзитетске библиотеке Босне и Херцеговине, др Исмет Овчина који из опрвданих разлога и неодложних обавеза није могао да дође на Фестивал, али је текст који је послао током вечери прочитала модераторка Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке Будве.
Др Овчина је нагласио да ће увијек подржати сваку иницијативу и пројекат који доприноси отварању, приближавању и интеграцији.
„Књиге, библиотеке и култура универзалне су вриједности цивилизираних друштава и непроцјењив и неисцрпан извор мултидисциплинарног, интелектуалног и духовног развоја човјечанства. У писаној документарној баштини, од прапочетака до данас, препознају се биће и битак народа, њихове хисторије, опсег образовања, науке и културе. Библиотеке чине неопходну и незамјењиву компоненту културне, образовне, информацијске инфраструктуре једног друштва. Уз то, оне претпостављају незамјењив дио културне баштине. Библиотеке као институције које се баве организирањем знања и информирања у узајамној су комуникацији, сарадњни, размјени, координацији и идеална су мјеста за сусретања и дружења различитих култура, промовирање и размјену идеја и информација. Као директор Националне и универзитетске библиотеке Босне и Херцеговине имам обавезу истакнути императив и мисију наше институције. То је, прије свега, промовирање идеје заједничког живота посредством културе, о чему зорно свједоче фондови из наших збирки које баштинимо и љубоморно чувамо и дајемо на кориштење свим заинтересираним. Изненађујуће је колико су наше наизглед другачије културе у ствари заједничка култура, са свим елементима различитости. Ми смо овдје увијек дијелили исту или сличну судбину“, написао је др Овчина.
Др Миша Ђурковић, научни сарадник на Институту за европске студије у Београду, истакао је да је прича о помирењу на нашим просторима актуелна 20 до 25 година, али да је питање да ли смо одмакли на том путу.
„Филозофски посматрано, питање је да ли је човјек сам у миру са собом. То је највећи и најчешћи проблем и један захтјеван посао коме приступамо стално испочетка. Друго, велика ствар је како се помирити са сопственом женом или мужем. У вези са тим, Истанбулска конвенција једна је од ствари која је озбиљно подијелила и посвађала Западану и Источну Европу данас, између осталог због тога што државама потписницама наређује забрану медијације. Данас је изричита наредба, оних углавном из Савјета Европе који нас покушавају да помире, да муж и жена изричито не треба да се мире, него чим се појави идеја да се разиђу да држава треба у томе да им помогне. Ми кад причамо о нашем помирењу овдје, кренули смо са великим идејама а на крају дошли до тога да у сопственој кући или граду не можемо да се договоримо око основних ствари. Као што знате, и Хашки трибунал је институција која је основана да би рјешавала проблеме помирења, а питање је колико нас је он помирио јер међунационални односи на овим просторима одавно нису били овако лоши. И коначно, питање пописа које је у нормалним државама административно питање, постало је фундаментално политичко питање. Када реално говоримо, ја сам заиста против нарације која све нас овјде доживљава као људе који су били узалудни и кренули да ратују између себе.
Сви грађански ратови су на овим просторима увијек иницирани споља и тако је било и са ратовима деведесетих. Просто, постоји оно што су интереси великих сила да нас држе у сталном сукобу, а са друге стране постоје и наши реални, наслеђени конфликти. Они су за вријеме комунизма били прикривани, што можда и јесте један начин да се преживи, али кад тад дође тренутак да се старе ране отворе. И онда, у овако динамичним срединама неразјашњених конфликта, често је поставка да то може да експлодира кад год је у интересу великих сила“, казао је др Ђурковић.
Др Жика Бујуклић, професор римског права и правни историчар, указао је да на римском праву почива основ европске културе. Апострофирајући гостовање др Богољуба Шијаковића са темом о византијској филозофији на овогодишњем фестивалу, посебно је истакао велики значај насљеђа Визаније, односно Ромејског царства, и књиге „Дигеста“.
„Управо та величанствена књига, сабрано право, представљала је основ за наставак културне приче која до дан данас траје. Ја сам увијек студентима говорио, скините савремене наочаре и ставите наочаре из тог доба. Јер када ви тада говорите о западу, од 486. године па надаље, то је нешто потпуно друго. То је распаднута цивилизација, расцјепкана феудализација држава, народа, језика, културе. А исток, Ромејско царство, наставља да живи све до 1453. године. А на том размеђу, налази се управо наша култура, ми смо у ствари дио и једног и другог насљеђа, а ту је тај царски друм који води ка Европи. Велика национална срамота за српски народ и нашу правну културу је да ми немамо младе људе који се баве византијским правом“, истакао је др Бујуклић.
Током вечери прочитани су текстови Хелене Маноли Овчине и Ибрахима Спахића.
У оквиру Фестивала „Ћирилицом“ организатори ће данас угостити пољску нобеловку Олгу Токарчук, а гостовање чувене списатељице је најзачајнији књижевни догађај у Црној Гори овог љета. Преводилачке радионице „Искуства превођења Олге Токарчук на свјетске језике“ отварају дводневни програм посвећен нобеловки данас у 9 часова, и биће одржан у цркви Санта Мариа ин Пунта у Старом граду, а учесници су: Павел Печ, Ноами Петнеки, Катја Волтерс, Јана Карпенко, Кристина Годун, Карол Лесман, Јелена Јовићевић, Јана Унук, Милица Маркић, Маријана Јелисавчић, Мирјана Фрау Гардиновачки.
Истог дана, у уобичајеном термину од 21 час на Тргу између цркава биће ријечи о „Трансгресији у дјелима Олге Токарчук“.
Фестивал је на програму до 13. септембра, у организацији Народне библиотеке Будве и Удружења издавача и књижара Црне Горе, уз покровитељство Туристичке организације општине Будва.
