Комплексне политичке и геополитичке околности епохе, искушења која произлазе из породичне историје, клетва као фатализам за који се вјеровало да одређује суноврат породичног и појединчевог живота, Бокељски и Кривошијски устанак, питања традиционалног и либералног, чине читав низ дилема приказаних кроз полемичан однос два блиска сродника у чијем се темељу, како се испоставља, ипак налази и безгранична и безусловна љубав. Док Висарион (Стеван Вуковић) тврди да „нема мира док не буде правде“, Стефан (Лазар Драгојевић) се руководи геслом да „нема живота док не буде мира“. Од којег материјала треба да буде изграђен и колико чврст треба да буде наш брод, којим се крећемо непредвидивим морима времена чији епилог не можемо докучити, каквим поузданим пловилом да запловимо немирним морем историјског времена, мотив је који прожима ову позоришну представу, која поставља питања о прошлости, садашњности и будућности, досежући до питања и дилема које су, дакако, веома актуелне и данас. Стефан суштину својих стремљења ка просперитету народа види у дипломатском дејствовању и борби кроз институције, док Висарион срдачно заговара отворени отпор у духу срчаности и јунаштва предака.
Иза историјског и политичког контекста открива се и конзистентно и паралелно дејствује и оно интимно, породично, два различита пута за који су се браћа опредијелила, и који се у епилогу сједињују у истој тачки мистично руковођени духом Стефановог оца Митра (Александар Радуловић), који је и Висариона подигао. Митар обојици на отворен, помало и суров начин, даје смјернице за опстанак у суровим временима, што мајка Ката (Јелена Минић) прати у појединостима, наоко и слијепо, али апсолутно увјерена да је тај пут умногом и исправан.
Нарочиту снагу и сензибилитет представи дају женски ликови Софије Љубише и Стане Ћеловић, које су маестрално дочарале Бранка Оташевић и Маја Стојановић, чиме су остварењу „Брод“ подариле једну дубљу перспективу, слике живота и породичних односа „међу четири зида“ прије два вијека, прожете мучним околностима бола због нерођене и рано преминуле дјеце, те бијега у монаштво од насљеђене клетве.
У представи се у улози Књаза Николе појављује глумац Павле Прелевић, који досјеткама у одређеној мјери смањује набој присутан током већег дијела радње, води тешке преговоре и договоре са Стефаном, али и проналази за све прилике подесне ријечи свог претка Светог Петра Цетињског, не устручавајући се да дода понеку појединост и да се поигра са значењем када цитира Петрову Посланицу Бјелопавлићима, што је наишло на добар пријем код публике.
Све то доноси представа „Брод“ која се одлично уклапа у аутентични амбијент простора између цркава, а чијој је атмосферичности допринијела вјетровита ноћ, налик, можда, некој од оних у којим су се поједини аспекти радње и догодили.
На крају, представа представља својеврсни допринос новом читању Љубише, чинећи његову животну свестраност и дјело пријемчивим омладини и новим генерацијама. Уједно, отвара питање како би знаменити Будванин можда изгледао када би накратко, након замишљеног историјског путовања кроз вријеме, нашао на овдје и сада, на поднебљу Будве и Боке, што је својом увјерљивом изведбом наговијестио глумац Лазар Драгојевић, којем је улога Љубише прва улога неке историјске личности у каријери.
Увјерљиву изведбу глумачке екипе публика Фестивала „Ћирилицом“ наградила је вишеминутним аплаузима и овацијама.
Како је Драгојевић казао након премијере, за њега је велика прилика добити по први пут улогу историјске личности, уз оцјену да је редитељка Ана Ђорђевић написала један савремен комад.
„Као младом глумцу, за мене је велика част и привилегија играти човјека који је иза себе оставио један импозантан рад и сваком колеги мојих година желим да проживи и доживи оно што сам ја доживио играјући Љубишу. Најтеже је представити човјека, а ја сам се потрудио да њега представим као човјека са манама и врлинама. Узели смо тај сегмент Кривошијског устанка 1869. године. Он је у овој представи, а ја га тако гледам кроз историји, био велики пацифиста, борац за људска права, за своју домовину и човјек који је одставио траг у црногорској култури и политици. Ана Ђорђевић ми је доста помогла у овом процесу, она је један фантастичан педагог и сан сваког младог глумца јесте једна таква умјетница. Са њом сам причао о лику, животу лика и она ме усмјеравала на прави начин како бисмо ову представу и улогу довели до жељеног нивоа. Ако смо једног гледаоца подстакли на Љубишино размишљање да морамо да престанемо да срљамо у самоуништење и да је појединац тај који у ствари мијења свијет, ми смо урадили нешто значајно. Он се стварно као појединац борио свом својом снагом, знао је и за породичну клетву и све шамаре живота које је добијао прихватао је дигнуте главе. И на крају је успио да истјера своје и постигао је оно што је заиста желио. Играти овај комад и играти њега у његовом граду, за мене је катарза и велико задовољство“, истакао је Драгојевић.
Глумац Стеван Вуковић који у представи игра лик Висариона Љубише говорио је односу два брата, као о односу два човјека који не могу један са другим, а још мање један без другог.
„Некако смо ми заправо и почели од те идеје да видимо шта између та два лика постоји и из колике љубави се рађају два различита идеала. Мислим да смо са тиме покушали да се поиграмо. У идеолошком смислу, нисмо жељели да се опредјељујемо у односу на оно што их поставља на двије стране, већ нам је намјера била да отворимо и једну и другу страну, постављајући питање који је најбољи начин да изађемо и из неке актуелне ситуације. Ми смо овдје узели причу Бокешког устанка као некакву иницијалну капислу, а мислим да, са друге стране, ни у садашњем тренутку не умијемо да се поставимо у ситуацијама које искачу пред нас. Такође, паметно смо хтјели да провучемо и ту братску љубав, јер без ње не би било ни толиких разлика, а сукоби не би имали толику тежину, а ни драж за играње“, казао је Вуковић.
Бранка Оташевић, која је наступила у улози Стефанове супруге, Софије Љубише, указала је на упечатљив мелодрамски аспект у којем се приказује његов живот са животом жене.
„Када ми је редитељка послала прву верзију текста, Софије и Стане је баш било мало, онако чисто у домену жена које постоје у животима свих мушкараца, које можда и обиљеже те животе, али оне кажу то што кажу и на томе све заврши. И онда смо имали још неколико верзија и радили смо на томе. Ја сам срећна што смо дошли до тога да су и Ката и Софија и Стана три живе жене, које заиста на овим просторима су некако трпне, а нарочито Софија. Можда чак и ја пренагљујем у неким сценама, и она можда све то ради за себе, у оквирима свог дома. Изгубила је шесторо дјеце, родила је седморо, али то су велике боли. Она само жели да Стефан оде и он чак и узима једно дијете и иде од ње. Тако да, те мелодраматичне секвенце су драгуљ свакодневнице коју ми испуштамо, јурећи за нечим што је јако хладно и окрутно. Због тога, мислим да кад год имамо неку овакву емоцију, треба да то гајимо и његујемо и стремимо ка томе. Данашњица је превише окрутна и хладна и једино можемо да је утоплимо оваквим представама и сценама“, рекла је Оташевић.
Музику за представу „Брод“ урадила је Нина Перовић, костимографкиња је Светлана Цвијановић, асистент режије је Наташа Милићевић, лектор Дубравка Дракић, извршна продуценткиња је Јана Ражнатовић, инспицијент Дамјкан Шушкавчевић и суфлер Горица Шушкавчевић.
„Драма „Брод“ замишљена је као омаж идеји коју је заступао Стефан Митров Љубиша, а то је да је отворена побуна погрешан пут за остварење циљева. Она би била прича о њему као особи која је, упркос отпорима сопствене средине, чак и брата, провела живот у пропагирању мира, ненасилног отпора и борбе која се спроводи само кроз политику. Стефан Митров Љубиша био је, и као лик остаје у комаду, борац за живот, заштитник живота, који је цијенио изнад свега, и био опсједнут идејом да спаси од смрти свако биће које дише. У том смислу, комад све догађаје прати из интимног угла, из визуре човјека који је био окружен смрћу, и шибан трагедијом умирања највољенијих до мјере коју ријетко ко може да поднесе, јер је интимна стварност сваког човјека оно што рађа и политичке идеје“, навела је Ана Ђорђевић у редитељској експликацији.
Седми Фестивал „Ћирилицом“, који организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз покровитељство Туристичке организације општине Будва, биће настављен вечерас од 21 сат на Тргу између цркава програмом „Књижевност о Боки“. О књижевности насталој у Боки и о Боки говориће: академик Злата Бојовић и проф. др Горан Максимовић.
Фестивал је на програму до 13. септембра.
